Od smrada niko nije umro

Srđa Popović U vašem cenjenom listu pojavio se 24. marta tekst g. Miše Vasića, novinara Vremena, pod naslovom „Čistunci“ u kojem se, doduše usput, i ja pominjem na način koji zahteva odgovor.
Tekst g. Vasića bavi se primedbama koje sam, između mnogih drugih, i ja stavio na film „Medijska pozadina…“ Filipa Švarma i Radoslava Čebića, kojima sam zamerio što su svojim filmom predstavili kao misteriju činjenicu da su neki ljudi u Vladi g. Đinđića „samo dva sata nakon ubistva“ imali spisak sumnjivih, kasnije i osuđenih atentatora, a da nisu ništa preduzeli da se atentat spreči. Toj činjenici se u filmu iščuđavaju gg. Aleksandar Mandić i Dejan Mijač, kao i novinarka B92, gđa Antoanela Riha. Ono što ja zemeram autorima jeste da pitanje koje u filmu postavlja gđa Riha, a koje se nameće i iz izjava gg. Mandića i Mijača: „Kad su sve to odmah posle atentata znali, zašto sve to nisu sprečili?“ – ostavljaju bez ikakvog odgovora. Autori filma, nadam se iz nepoznavanja činjenica, to pitanje ostavljaju da visi u vazduhu kao logično i umesno. Dakle, misterija. Ko je i zašto propustio da spreči atentat? To pitanje, sasvim očekivano, odmah postavlja koproducent i finansijer filma g. Tijanić (RTS), ali sada u obliku krivične pijave Specijalnom tužilaštvu za saučesništvo u atentatu onih koji su „znali, a nisu sprečili“.
Misterije, naravno, nema. To zna portparolka Specijalnog suda, ljudi koji su učestvovali u suđenju atentatorima, Miša Vasić, poneki vrlo pažljivi čitalac njegove knjige „Atentat“… možda i gg. Švarm i Čebić. Svi, ili mnogi drugi naseli su na „misteriju“. Visokotiražni tabloidi svakako. Pretežni deo televizijskih stanica, naravno sa RTS na čelu, bez ikakvog komentara prenosi sadržaj krivične prijave g.Tijanića zasnovane na senzacionalnoj „misteriji“ koju lansiraju gđa Riha i gg. Mandić i Mijač u filmu g. Švarma. Veliki deo javnosti pita se: stvarno, zašto se to ne ispita? Uostalom, zar nije već g. Dejan Mihajlov to pitanje jednom već postavio? Oduvek mi je bio sumnjiv taj Beba.
Meni lično g. Vasić, doduše „sa žaljenjem“, prigovara što učestvujem u toj „suvišnoj aferi“. Da mu pomognem, stvar je još gora, ja sam „aferu“ i pokrenuo kada sam se, videvši da do tog trenutka niko nije reagovao, samoinicijativno javio listu Danas da ponudim da rasvetlim „misteriju“: naravno da je UBPOK imao listu sumnjivih i naravno da nije imao nikakvog dokaza da ih hapsi sve do ranog jutra 12. marta 2003, to je sve utvrđeno na suđenju atentatorima – nema „misterije“. Samim tim nema mesta ni krivičnoj prijavi tužilaštvu, tužilaštvo sve to odavno već zna.
Zašto sam se javio? Zato što se film bavi pozadinom atentata, kako sam naziv filma kaže. To je ono što i ja pokušavam da činim, to je ono što Specijalno tužilaštvo stalno obećava. Film g. Švarma plasiranjem svoje „misterije“ ta pitanja zamagljuje podgrevanjem propale priče g. Dejana Mihajlova koji je, tek na sudu, morao da prizna da je lagao u „žaru političke borbe“. Unošenjem reči „pozadina… atentata“ u naslov svog filma autori sugerišu da filmom otkrivaju nešto do sada nepoznato i značajno u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića (čime se može objasniti i velika gledanost). Taj naslov određuje, kako g.Vasić kaže, „žanr i svrhu“ filma). Milioni koji su gledali tu emisiju, naravno, ne znaju činjenice, naravno da nisu čitali knjigu g. Miše Vasića, niti tako pomno pratili suđenje atentatorima. Njima je vrlo uspešno ugrađen lažni crv sumnje.
„Čak je i Srđa Popović zamerio autorima da u filmu nema raskrinkavanja… to nije bila ni svrha, ni žanr tog filma (videli smo da jeste, prim. S.P.), pa se stoga ne može uzeti kao dokaz zavere i izdaje.“ To je sve.
Moj odgovor g. Vasiću: sasvim suprotno od onoga što on tvrdi, ja zameram autorima filma što u filmu IMA raskrinkavanja. Autori raskrinkavaju, preko „svedoka“ gđe Riha i gg. Mandića i Mijača, da su neki ljudi (g. Vladimir Popović) i pre atentata znali imena i čak posedovali fotografije atentatora i da su, dakle, atentat morali da spreče („zašto nisu sprečili“). Raskrinkanog je potom, logično, tužio g. Tijanić, direktor firme koja je film finansirala.
A gg. Švarma i Čebića nisam optužio ni za „zaveru“, ni za „izdaju“, već za neprofesionalno obavljen posao, pre svega što nisu potražili objašnjenje „misterije“ tako što bi čuli i drugu stranu. Zar to nije, g.Vasiću, prvo, zlatno pravilo vaše profesije?