Odgovaraćete vinovnici – na ovaj ili onaj način

Kada se vraćam detinjstvu, prvo mi naviru kadrovi veselih roditelja u kući moje pokojne babe Nade – mog omiljenog motiva za akvarel. Većina mojih dečjih radova bila je njen lik, a uz roditelje, ona je imala ključnu ulogu u mom odrastanju i vaspitanju.

***

Sećam se ritma kraja u kome smo odrasli. Igrali smo fudbal po sred ulice bez straha – nije bilo vozila usled manjka benzina. Kad je bilo ružno vreme, skupljali smo se kod nas, jer je tata imao kompjuter i disketu sa igricom „Aladin “ sa nekoliko pikselastih scena u boji, to je bio naš vrhunac sreće i fascinacije.

***

Moj prvi susret sa pravom je možda bio sa nekih 5 godina, kada je saobraćajna policija zaustavila očev auto. Saopštavaju mu da je prošao na žuto svetlo, on negira, a ja dobacujem: “prošao je na žuto svetlo, video sam!”. Moja namera verovatno nije bila cinkaroška, već tačan opis događaja i činjenica.

***

Komšijsko druženje je bilo svakodnevica, a tatini zvučnici svako veče glasniji od Dnevnika na RTS-u. Dok je Milošević govorio, baba, mama i ja stajali smo na prozoru i lupali varjačama u šerpe. Nisam razumeo politiku, ali sam razumeo ritam pobune. Tada sam zavoleo „Mesečinu“, kao i Bijelo dugme, Lake pingvine i Duran Duran, koje je tata puštao tako glasno da sam imao utisak da se trese čitava trinaestospratnica.

***

Prvi razred (1997.) u OŠ „Svetozar Marković“ obeležio mi je učitelj Danilo Gligorić. Večno nasmejan, duhovit i strpljiv prema nama klincima. Redovno bismo pomerili klupe uza zid, pustio bi muziku i delio nas u parove da naučimo da plešemo. Od njega smo, pored školskog programa, naučili osnovnu stvar: kako zajedništvo, solidarnost i pravednost izgledaju u praksi.

***

Jednom me je učitelj lično dopratio kući. Dvojica nepoznatih predstavili su se u školi kao „moji rođaci“ i došli da me preuzmu. Danilo je prepoznao opasnost, odvažno me je uzeo za ruku i odveo kući. Kako su mi kasnije objasnili to je mogla biti UDBA ili radikali – nije ni bitno, jer su roditelji otvoreno iskazivali svoje političko mišljenje i nezadovoljstvo.

***

Godinu 1998. pamtim kao radosnu, uprkos svemu. Oboje roditelja su, zbog čistke na univerzitetima, dobili otkaz na Pravnom fakultetu – i odjednom su imali više vremena za žmurke, crtanje i beskrajne priče. Bio je to retko dug porodični odmor usred haosa i sankcija.

***

U februaru 1999. roditelji odlučuju da krenemo u Budimpeštu, preko manjeg graničnog prelaza jer, kako kasnije saznajem, bilo je najavljeno njihovo hapšenje za vreme očekivanog bombardovanje, pa je to trebalo preduhitriti.

***

Posle kratkog boravka krećemo dalje u tatinim starim Sunbeamom iz 1974. Mama me u vožnji uči prve brojeve i reči nemačkog. Stižemo u Sarbriken – moj rodni grad.

***
Drugo polugodište drugog razreda pohađam u drvenoj školi sa tri prostorije. Tamo sam, pored matematike i jezika, naučio da sadim i gajim krompir – pa smo se takmičili koje odeljenje može da napravi bolje jelo od krompira.

***

Jedne večeri domaćini iz podruma donese televizor koji inače ne koriste. Uključuju vesti i mama koja nije bila laka na suze počinje da plače – bombe padaju na Beograd. To je bio jedan od mojih prvih susret sa daljinom koja boli i brigom za babu.

***

Sledeće godine selimo se u Berlin. Živimo u gostinskoj kući Slobodnog univerziteta, sa naučnicima iz celog sveta. Sa čuđenjem primećujem da moji vršnjaci u četvrtom razredu ne znaju ko je Hitler, a u našem domu bio je simbol zla koji se pominje kao opomena.

***

U oba grada u školu sam išao sam: peške ili prevozom. To u mom Beogradu tada nije bilo moguće bez pratnje. U Nemačkoj život teče mirno i zdravo – bez lupanja u šerpe, bez sankcija, bez praznih rafova, bez kupovine benzina iz kanistera kod komšije. Shvatio sam kasnije da sam ipak idealizovao život u Nemačkoj.

***

Peti oktobar dočekujemo u Berlinu uz mali televizor i veliko slavlje. Mama se zarekla da će prestati da puši ako Milošević padne, pa je te večeri zapalila poslednju cigaretu – za neko vreme.

***

Na put u, kako mi je rečeno, „oslobođenu i demokratsku“ Srbiju krećemo 28. februara 2001. Preko granice ulazimo u kijamet: sneg je zaustavio moj put ka baba Nadi. Zaspim u kolima i budim se sutradan ujutru kod Autokomande, spuštam prozor i osećam oštar miris – poput zaprške. „To je miris siromaštva“, kaže mama.

***

U Beogradu upisuju me u Nemačku školu (koja postoji već više od 170 godina) da bih sačuvao jezik. U razredu nas je šestoro, a uprkos malobrojnosti odatle su nastala životna prijateljstva i buduća kumstva. Zbog nemačkih propisa, škola nije mogla da organizuje poslednje dve godine, pa prelazimo u privatne gimnazije. Za dvanaest godina promenio sam šest škola, što mi nikad nije palo teško niti opterećujuće, već sam tako naučio da se brzo uklapam u novo okruženje.

***

Gimnaziju završavam sa IB diplomom, jer tada još nije bio uveden bolonjski sistem. Dvoumim se između prava i političkih nauka, a razmišljam i o studija u inostranstvu. U kolima, na sred Gazele, presuđujem na osnovu tatine argumentacije i jedne rečenice: „Sa pravnim možeš raditi skoro sve kao i sa FPN, ali obrnuto ne“. Jer nisam imao jasnu sliku čime bih se bavio u životu, a koncept pravde i pravičnosti ipak mi je bio privlačniji, premda me je majka odgovarala od studija prava.

***

Upisujem Pravni fakultet univerziteta Union u Beogradu, a primljen sam i na pravni fakultet Univerziteta u Beču. Zbog društva, porodice i noćnog života ipak biram Beograd. Na studijama shvatam ono što sam kasnije samo potvrđivao: u Srbiji je pravda dostižna teže nego što piše u udžbeniku i što su nas učili profesori. U zemljama sa vladavinom prava to ne mora biti borba do iscrpljena, dok ovde to prečesto jeste. Sa tom činjenicom se do danas nisam pomirio, niti ću.

***

Već tokom studija znam da ne želim tužilaštvo, a ni sud. Advokatura je nudila ono što mi treba: slobodu, nezavisnost, ličnu odgovornost.
Diplomiram u petak, a već u ponedeljak postajem pripravnik kod advokata Budimira D. Lončara, koji me uči kako advokatura zaista funkcioniše – na ulici i u spisima.

***

Po očevoj liniji sam četvrta generacija pravnika, po majčinoj treća. Prijatelji se šale da je moja prva reč bila „ustav“, pa tek onda „mama“. Iako smo svi pravnici, svako je našao svoj individualni kutak delanja u istom sistemu. Prezime je ponekad breme, ali je češće podstrek da radiš kako treba.

***

U želji da iznutra upoznam uređeni i funkcionalni zakonodavni sistem, prijavljujem se za stipendiju nemačkog Bundestaga. Primljeno je nas četvoro iz Srbije te godine. Tamo upoznajem Aleksandru Rajić, sa kojom sedam godina kasnije osnivam advokatsku kancelariju VR Legal.

***

U Bundestagu sam naučio ključnu stvar: važnost dosledne primene sopstvenih propisa i procedura — makar bilo zamorno i dosadno — jedini je način da države funkcioniše kao pravna i u devijantnim situacijama.

***

Po povratku prelazim u kancelariju LJubice Tomić, specijalizovanu za rad sa nemačkim klijentima. Nemački jezik, uređenost, preciznost i jasna očekivanja postaju moja svakodnevica.

***

Od malih nogu politika je bila tema za trpezarijskim stolom. Kao klinac nisam razumeo sve, ali sam upamtio da je važno ne ćutati.

***

Otuda i moje dugogodišnje volontiranje u nevladinom sektoru i prvi ozbiljniji aktivizam u vreme kampanje tzv. „belih listića“, gde se naša grupica zalagala da na glasačkom listiću postoji opcija „ni za jednu političku opciju“, pod sloganom „Nula za nule“.

***

Godinama pratim političku scenu: čitam, upoređujem, zapisujem kako bi moglo biti bolje. Od 2012. sam, kao jedan od mnogih, bio na gotovo svakom protestu u Beogradu i van njega. Na ulici sam i kao građanin, a kasnije i kao advokat.

***

U džepu poslednjih devet meseci uvek nosim advokatsku legitimaciju, a u glavi članove krivičnog zakonika (koji nije moja oblast rada) i rokove, da bih eventualno pomogao studentima i kolegama kada predstavnici vlasti prekorače svoja zakonska ograničenja.

***

Noć između 2. i 3. jula ove godine neću zaboraviti. Bili smo na blokadi ispred Pravnog fakulteta na platou nas pedesetak, a na blokadi raskrsnice oko petnaest. Vazduh zategnut, ali miran – čak i dosadan. Spremao sam se kući kada se, nekoliko minuta posle ponoći, bez upozorenja pojavljuju marice. Iz njih istrčavaju policajci u opremi za razbijanje demonstracija sa metalnim štitovima, gumenim palicama i bez ikakve najave i naredbe jurišaju ka glavnom ulazu fakulteta.

***

Povlačimo se trotoarom u suprotnom pravcu, dok horda lica u civilu iz pravca Metropola urlajući divljački, juri prema nama. Pogled mi je usmeren prema brutalno bačenom studentu na tlo, a u sledećem trenutku suočavam se licem u lice sa svojim batinašem.

***

Presreće me krupan muškarac u civilu, bez vidljivih oznaka. Obara me zahvatom na trotoar, osećam da mi pucaju kosti i čujem sopstveni krik bola. Dižem se sa trotoara, a isti čovek, posle trećeg oborenog, pribija me uz autobusko stajalište i „hapsi“ me.

***

Kroz staklenu ogradu stanice gledam scenu koja ostavlja najgorči utisak na mene te večeri: – studentkinju FDU čupaju za kosu cimajući joj glavu napred – nazad u pokušaju da joj otključaju telefon i obrišu snimke – dokaze njihove kriminalne brutalnosti.

***

Potom stiže „regularna“ policijska patrola, usled čega mi prestaje strah pa osećam olakšanje makar u jednoj stvari: nećemo biti kidnapovani od strane kriminalaca. Medicinska pomoć izostaje satima, iako su povrede očigledne.

***

Sutradan saznajem za JZO – posebnu policijsku jedinicu za kojoj do tada nisam ništa znao. Na osnovu snimaka i sopstvenog zapažanja identifikujem nečoveka, mog kostolomca, koji me je oborio, kao i njegovog komandanta Marka Krička za koga verujem da je te noći rukovodio celom akcijom.

***

O JZO saznajem da je u kratkom roku brojno narasla sa 200 na 1300 pripadnika i očito dobila zadatke koji prevazilaze propisano „obezbeđenje“ ličnosti i objekata, već naprotiv – prema građanima se ophode kao prema najgorim neprijateljima.

***

U međuvremenu se u javnosti pojavljuju i svedočenja gde Marko Kričak, upućuje skandalozne pretnje studentkinji Nikolini Sinđelić sa FPN i taj gnusni, uznemiravajući slučaj postaje simbol sloma svih profesionalnih standarda jedne kukavičke vlasti. Pored toga što JZO de facto predstavlja legalizovanu batinašku policiju unutar policije, deluje i kao poslednja obrana pomahnitalog režima Aleksandra Vučića.

***

Uredba o specijalnoj i posebnim jedincima policije propisuje: “JZO obavlja poslove bezbednosne zaštite i obezbeđenja određenih ličnosti i objekata, i to: predsednika Republike; predsednika Narodne skupštine; predsednika i određenih članova Vlade; ministra unutrašnjih poslova; direktora policije … kao i objekata…”. Dakle, pretpostavljeni zadatak JZO je zaštita štićenih lica i objekata, a ne razbijanje mirnih blokada i zlostavljanje.

***

One večeri ispred Pravnog fakulteta ja nisam video ni predsednika, ni premijera, ni direktora policije… Video sam studente i građane. Gde su bile vidljive policijske oznake, ko je izdao naredbu, ko je potpisao primenu sredstava prinude, ko je saopštio prava uhapšenima, gde su se zagubili prekršajni nalozi, zašto satima nije bilo medicinske pomoći? Kratak spisak, duga odgovornost.

***

Zanimalo me koji su to uredbom propisani osnovni uslovi da bi neki policajac postao član jednog dela takve pretorijanske garde. Osnovni kriteriji su postavljeni „veoma visoko“ : 1. da ima najmanje jednu godinu efektivnog radnog staža na policijskim poslovima i 2. da poseduje vozačku dozvolu „B“ kategorije. Sve ostalo je stvar lojalnosti.

***

S jedne strane zabrinjavajuće je to što je osnovno naoružanje pripadnika JZO kratko vatreno oružje – poluautomatski pištolj kalibra 9 mm, dok je njihovo posebno naoružanje dugo vatreno oružje – repetirajuće, poluautomatsko i automatsko – kalibra do 20 mm. S druge strane, na osnovu ponašanja na terenu, sumnjam da bi – bez nadzora – efikasno čuvali običnu ispašu, a kamoli štićeno lice ili javni red i mir.

***

Kao advokat, ne gajim iluzije da ćemo u ovom pravno-političkom sistemu doživeti pravnu satisfakcija. Kao “žrtva”, insistiraću na svemu što je propisano u domaćem pravu, a pravdu očekujem tamo gde je procedura jača od politike – pred Evropskim sudom za ljudska prava. Kao neko ko je pretrpeo osvetničko prebijanje, zahtevaću da vinovnici odgovaraju – na ovaj ili onaj način. I odgovara će.

***

Posle njegovog i njihovog pada sledi težak proces – nazad ka institucijama i pravu. Uredna evidencija je najtiši oblik hrabrosti i na njoj će počivati neophodne, personalno precizne lustracije. Ne treba nam vatromet, treba nam plan poteza za dan posle. Noći nasilja poput onih julskih i avgustovskih, kao i brojne druge, ne smeju ostati fusnote.

***

Želim da živim u Srbiji u kojoj je svaka zloupotreba sile sankcionisana, svaka žrtva zaštićena i obeštećena, a institucije slobodne od političke kontrole. Kad zapisnik postane jači od fizičke sile, znaćemo da smo na dobrom putu.

O sagovorniku
Luka Vodinelić je rođen 04. novembra 1990. godine u Sarbrikenu, u Nemačkoj. Diplomirao je na Pravnom fakultetu univerziteta Union u Beograd, a potom položio pravosudni ispit. Po profesiji je advokat i radi kao suosnivač u advokatskoj kancelariji VR Legal u Beogradu, članici Nemačko-srpske privredne komore (AHK). Iskustvo je sticao u više advokatskih kancelarija i Centru za investicije i finansije. Stipendista je Nemačkog Bundestaga (IPS). Zastupa domaće i međunarodne klijente na srpskom, nemačkom i engleskom jeziku, sa fokusom na predmete sa međunarodnim elementom, kao i na pružanje pravne pomoći stranim investitorima u Srbiji.

Ko je potpiso prinudu?
Dakle, pretpostavljeni zadatak JZO je zaštita štićenih lica i objekata, a ne razbijanje mirnih blokada i zlostavljanje. A one večeri ispred Pravnog ja nisam video ni predsednika, ni premijera, ni direktora policije… Video sam studente i građane. Gde su bile vidljive policijske oznake, ko je izdao naredbu, ko je potpisao primenu sredstava prinude, ko je saopštio prava uhapšenima, gde su se zagubili prekršajni nalozi, zašto satima nije bilo medicinske pomoći? Kratak spisak, duga odgovornost.

Marko Kričak rukovodio akcijom
Na osnovu snimaka i sopstvenog zapažanja identifikujem nečoveka, mog kostolomca, koji me je oborio, kao i njegovog komandanta Marka Krička, za koga verujem da je te noći rukovodio celom akcijom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.