Odoše cene

I zbog toga EPS nema šta da uloži u remonte i onda jednog dana dođe u situaciju da ne može ni da isporučuje struju i onda odjednom moraju da se namaknu velike pare i poskupljenja moraju da budu dramatična – po 10 odsto i više. Isto i sa Telekomom. Na jednoj strani pričamo kako nam treba informaciono društvo, a na drugoj se godinama ne dozvoljava Telekomu da poveća cene i taj novac uloži u razvoj mreže. I onda poskupljenje 100 odsto. Možda pretplata i ne mora da nas brine, ali struja mora. Jer, kada se struja upari sa rastućom cenom nafte u svetu i sve slabijim dinarom, to jednostavno ne može da ne prođe bez poskupljenja drugih proizvoda čija proizvodnja zavisi od troškova za struju i gorivo, a o vezivanju za evro da i ne govorimo. Priče da u vreme krize proizvođači nemaju računa da dižu cene jer im kupci neće dolaziti više nema osnova. Raspirena su očekivanja da smo na pragu izlaska iz krize i kreće ono već viđeno ponašanje – nakalemi maržu što više može.

Situacija je dramatična. Ne da nismo izašli iz krize već ona tek dolazi. Prošlu godinu privreda je izgurala zahvaljujući starim poslovima, a novih tokom 2009. nije preterano mnogo bilo. I to sada mora da stigne na naplatu. Pitanje je zapravo šta ćemo tokom 2010. da izvozimo. I pitanje je koga ćemo tokom 2010. da dovedemo da investira neki ozbiljniji evro. A malo šta vredno imamo i da prodamo. Bez ta tri osnova nema ulaska deviza u zemlju i posledica je jasna – dinar nastavlja da slabi. Uvozna roba koju nemilice konzumiramo mora da se plati evrima. To moraju da pokriju više cene.

To je odgovornost političara. Možda su šok terapije bile primerenije početku ove decenije pa bi danas bilo i koliko-toliko realnije okruženje u kojem živimo. Turbulentna vremena kao prioritet istakla su dodvoravanje biračima, propuštene su prilike. Ali, koga briga za to, platićemo, šta se drugo može.