Da li ste bili skoro u svojoj osnovnoj ili srednjoj školi? Kakvo je obrazovanje naše dece danas? Nekoliko je odgovora na to pitanje, a sve zavisi od toga koga pitate. Mnogi neupućeni će odgovoriti onim starim mitom – kako je naše obrazovanje jedno od najkvalitetnijih na svetu, što je „dokazano time da naši mladi ljudi gde god da odu ostvaruju vrhunske rezultate“.
Ako sa druge strane pogledate brojke i statistiku, dobićete poražavajući odgovor. Rezultati Piza testova, veliki broj nepismenih ljudi u Srbiji, jako mali procenat visokoobrazovanih i drugi podaci, ozbiljno će vas zabrinuti, ako ste recimo ministar obrazovanja ili običan prosvetni radnik.
Najispravniji odgovor dobićete od ljudi koji su trenutno vrlo zainteresovani za sistem obrazovanja – od roditelja školske dece. Oni će vam reći u kakvom su nam stanju škole, reći će vam da je uglavnom sve isto kao kada su oni išli u školu i, što je najgore, da su programi potpuno neprilagođeni potrebama dece koja odrastaju u 21. veku. Ali u isto vreme će vam reći da u tim uslovima postoji mnogo učitelja i nastavnika koji daju sve od sebe kako bi generacije dece odvukli sa ulica i usmerili ih ka najvrednijoj stvari u 21. veku – znanju.
Zašto to rade? Pa zato što su profesionalci u svom poslu, zato što shvataju važnost svoje uloge koju imaju u društvu. Ta uloga možda nije priznata ili plaćena dovoljno, ali se vidi u životnom uspehu svakog njihovog učenika u čiji razvoj su zauvek utkani. Jednostavno, zato što su nastavnici. Nije bilo tako davno kada sam ja završila osnovna školu, ali je to ipak bilo u prošlom veku, a malo šta se u obrazovanju od tada promenilo. Šta uraditi da se stvari promene i da se srpsko obrazovanje pogura u 21. vek?
Dva puta su pred nama. Možemo da čekamo jedan ili više briljantnih poteza vlade, ministra ili koga već god sa vrha države, koji će rešiti sve probleme u obrazovanju. To čekamo već 23 godine. Možemo još, ali cena čekanja je jasna – budućnost još „samo“ nekoliko generacija dece.
Drugi put je da krenemo odozdo, od roditelja, nastavnika, škola i opština, da okrenemo piramidu i razmišljamo o programima i akcijama za unapređenje sistema obrazovanja. Svi mi možemo ponešto da uradimo, u svojoj sredini, u svojoj školi, a udruženi u jednu ideju, zajedno možemo mnogo.
Članica sam veća gradske opštine Vračar i kao nastavnica biologije i hemije zadužena sam za obrazovanje na Vračaru. Moje kolege i ja napravili smo korak u tom pravcu, okrenuti deci i roditeljima. Danas gledam petu generaciju đaka vračarskih osnovnih škola kako dobijaju svoje ‘„Vračunare’“ i gledam kako se polako realizuje plan vračarskog tima da svako dete u vračarskim školama ima svoj računar. To košta 250 dinara mesečno po detetu u toku osmogodišnjeg školovanja. Imamo li mi kao društvo dodatnih 250 dinara mesečno za svako naše dete, za njegovu sigurniju budućnost?
Ponosna sam što sam deo tima koji je za prvi i najvažniji prioritet postavio budućnost i obrazovanje dece. Gledajući celokupnu sliku u našim školama, ovo predstavlja mali pomak, ali je svakako pomak i ako svi u svojoj sredini napravimo jedan mali iskorak, u skladu sa svojim mogućnostima, stvari će se pomeriti nabolje. Možda time nećemo postići da imamo obrazovanje kakvo svi priželjkujemo za svoju decu i svoju zemlju, ali ćemo makar ići uz te stepenice ka cilju, korak po korak. To je bolje nego stajati u mestu, zar ne?
Autorka je članica Veća gradske opštine Vračar, Beograd
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
