Ono što Čanak i Pajtić ne smeju

 Iako za to telo bombastičnog imena jedva da je iko čuo, ideje koje smo mogli da pročitamo u platformi već su viđene.

O čemu se radi? Platforma, taj korak dalje, kome je Statut bio uslov bez kojeg ne može, poziva predstavnike vlasti Srbije i Vojvodine na strateški dogovor o principima i osnovama na kojima će se temeljiti buduća država. Nije to obična država, već Savezna Republika Srbija, koju bi činile federalne jedinice Republika Srbija i Republika Vojvodina. Da bi se to dogodilo, reklo bi se da bi Srbija i Vojvodina prethodno trebalo da se razjedine ili Berisavljević zna nešto što mi ne znamo, a čak nam ni Nenad Čanak nije rekao. Sledeći uslov velikog istorijskog dogovora, prema Berisavljeviću, jeste promena stanja kolektivne političke svesti, pre svega srpskog naroda, kako bi se pristupilo radikalnim ustavnim reformama. Dalje se navodi da u Beogradu još uvek najveći politički uticaj ima nacionalističko-centralistička elita, koja još nije svesna neminovnosti promena, prema kojima bi Srbija morala priznati neporeciva i nepotrošiva istorijska prava Vojvodini, zatim njen politički subjektivitet, punu ustavnu i teritorijalnu autonomiju, pravo na vlastiti ustav i konstitutivnu ravnopravnost u zajedničkoj državi.

Ali da se mi ne zavaravamo: nije problem samo što Berisavljević poziva na ujedinjenje nešto što je davno ujedinjeno i što bi se, da se ponovo ujedini, najpre moralo razjediniti. Skrivenu separatističku ambiciju njegovog predloga otkriva teza prema kojoj je Vojvodina poslednji politički entitet nekadašnje Jugoslavije koji nije stekao samostalnost, pa se bez toga ni dezintegracija Jugoslavije ne sme smatrati završenom. Dalja analiza smisla i značenja Berisavljevićeve Treće vojvođanske konvencije, značilo bi gubljenje vremena. Nema tu posebno novih ideja, ali ima novih političkih metodologija, zbog čega bi Berisavljevića trebalo ozbiljnije čitati. Iz svoje penzionerske zavetrine, Berisavljević po sebi nije mnogo značajan. On to postaje tek u jednom četvercu koji predstavlja istorijsku i metodološku liniju razvijanja koncepta vojvođanske državnosti. Naravno, reč je o četvercu Berisavljević-Čanak-Pajtić-Tadić, u kome je prvi saopštio ideju federalizacije Srbije, drugi će, ako ga već pitate, reći da su vojvođanski pasoši uspela šala, treći će reći da čiča lupa, a četvrti će, zgrožen, na nekom od glavnih odbora reći kako se bori za celovitost Srbije, a onda će legitimizovati stvar kao i sa Statutom. Ideju o vojvođanskom pitanju kao jedinom nerešenom u dezintegraciji Jugoslavije i Srbije često smo mogli da čujemo od Nenada Čanka. Zajednička nit, kao, vojvođanskog nezadovoljstva Beogradom i njegovim unitarizmom i centralizmom, vezuje Čanka i njegovog bivšeg tasta Berisavljevića već decenijama i nije slučajno da tu nailazimo na gotovo preslikane stavove. Osim ljubavi za lov i nosa za divljač, Čanak je u toj konstelaciji samo nastavak svojih komunističkih predaka, kojima je bilo lako da se pomire sa porazom klasnih ideala, ali su, zagovarajući brigu za Vojvodinu, nepokolebljivo branili privilegije i svoje političko potomstvo.

Sledeći nosilac plamena je Bojan Pajtić, najvažniji pokrajinski operativac u sve „tri vojvođanske konvencije“, koji danas predstavlja sponu između Čanka i Tadića. Koliko god Čanak svojim demonskim šarmom „pegla“ radikalizam Berisavljevića, toliko Pajtić umiruje Čanka, a sve da bi Tadić bio zadovoljan i da bi predsednik i Srbija mirno spavali dok je autonomaši cepkaju. Berisavljevićeva funkcija probnog balona u krugu uloga ovih ličnosti deluje metodologijom malih koraka: famozni Statut nije bio dovoljan, zato će se svim snagama krenuti na rušenje Ustava, gde se internacionalizacija vojvođanskog pitanja podrazumeva, a nisu u dogledno vreme isključene ni još novije i radikalnije ideje Berisavljevića i njegovih pajtaša sa preferansa. Pajtić će tu sebe predstavljati kao onoga koji gasi požar, ali ga pomalo i potpaljuje preko svoje partijske mreže, u kojoj je mnogo jači i od svog predsednika.

Valjda ga zato vojvođanske demokrate uveliko oslovljavaju sa „predsedniče“, a ne kao do juče, sa „Bojane“. Logično, predsednik je jedan, a Bojana ima previše. O njegovoj snazi dovoljno svedoče dva detalja. Prvi, svog protivnika Gorana Kneževića, inače Tadićevog omiljenog gradonačelnika, eliminisao je zatvorskom pauzom. I, drugi, buduću razvojnu banku Vojvodine, Metals banku, čedo crnogorske mafije koje je danas u vlasništvu Pokrajine, niko ne sme da „otvori“, iako i novosadski vrapci znaju kako se u njoj „belo“ pretakalo u „zeleno“.

Poslednja karika u lancu, Boris Tadić, sve to posmatra i uzmiče. Povremeno pusti socijaliste ili Palmu da trgnu pokoje pero iz razmahanih krila vojvođanskih jastrebova, ali suštinski ne čini ništa. Kada bi se robijalo zbog političkog nečinjenja, Tadić bi bio nosilac zlatnih bukagija sa srebrnim zracima. Otrovne strele koje i Berisavljević upućuje ka Tadiću, tvrdeći da je zavisan od svojih memorandumskih otaca, više služi da bi se Tadić plašio, tim pre što će Žika transverzalom Čanak-Pajtić i umeti i uspeti da svoju ideju Tadiću učini ostvarljivim. Posebno kad je ova dvojica upakuju u evropske vrednosti i standarde.

A Srbija? Umorna, podeljena, siromašna, unezverena, ukroćena, ojađena i obeshrabrena, da li će i dalje ćutati? Da li ćemo i dalje posmatrati nalepnice „V“ na automobilima po našoj Vojvodini? Ili će nam padati mrak na oči dok nam konobari u Novom Sadu donose sladoled, sve sa čačkalicom na kojoj se trsi vojvođanska zastava. Ne ljutite se na automobile i konobare. Ovo je račun koji će platiti Žika, Neša, Bojan i Boris. Ili ćemo ga platiti svi mi. U zavisnosti od toga hoće li Srbija biti država ili livada.

Autor je narodni poslanik DSS iz Novog Sada