foto M. M./ATAImages.Odbijanje opozicije da preuzmu mandate koji su dobijeni kao rezultat velike izborne krađe predstavlja bukvalno jedinu stvar koja u ovom momentu može da nanese štetu režimu Aleksandra Vučića.
Sve drugo mu daje legitimitet i omogućava da strancima isporuči ono što im je interes i zbog čega su ga javno podržali.
O tome najbolje svedoči nedavna izjava američkog zvaničnika, Džejmsa O’Brajana koji je izrazio zadovoljstvo zbog novog sastava Narodne skupštine za koji je rekao da ima potencijal da donese važne strateške odluke.
Rečju, preko poruka svojih diplomata zaduženih za region Amerika je priznala rezultate izbora u Srbiji, ali ne zato što su oni bili demokratski, već zato što oni imaju mehanizme da u novom sazivu skupštine obezbede da se o određenim pitanjima kao što je status Kosova i Metohije dobije dvotrećinska većina.
Kada bi u opoziciji bilo dovoljno mudrosti i hrabrosti da se kaže jedno veliko NE to bi u značajnoj meri problematizovalo i poziciju tih raznih diplomata i lobističkih grupa koje rade u Srbiji i koje često imaju i lične, lukrativne interese da pomažu Vučiću.
Zamislimo situaciju da u februaru 65 poslanika sa liste Srbija protiv nasilja i 13 poslanika sa liste NADA odbiju mandate.
Prema važećim zakonima umesto tih 78 poslanika morali bi da se imenuju novi sa liste SNS-a, SPS-a i grupe MI.
Dakle, domaća i međunarodna javnost bi gledala proces u kojem primera radi Marinika Tepić odbija mandat u Narodnoj skupštini jer neće da pogazi ono što je rekla tokom štrajka glađu, a na njeno mesto dolazi Staša Stojanović iz SNS.
Na ovaj način bi skupštinski saziv realno izgubio legitimitet, a i Kristofer Hil i DŽejms O’Brajan bi morali svojim nadređenima da objašnjavaju kako je moguće da se u nekoj evropskoj državi desi tako nešto.
Iz ugla EU i SAD bila bi vrlo problematična situacija jer bi ratifikaciju sporazuma o Kosovu vršila krnja i nelegitimna skupština, te bi i sam sporazum bio oboriv.
Čitava ova situacija bi svakako dala zamaha i motiva građanima da se pojačaju pritisci sa ulice, a čitav taj proces bi izbrusio jedan veliki opozicioni front koji bi izgubio ideološke predznake koji dele ljude, već bi se čitava priča svela na zajednički interes da se izdejstvuje prelazna tehnička vlada koja će da sprovede fer i demokratske izbore.
E sada, postavlja se pitanje da li će se desiti ono što jedino može da našteti režimu?!
Sudeći prema izjavama lidera onih grupacija koje sebe nazivaju pravom i jedinom opozicijom odgovor je da neće.
Ovo nas pak dovodi do daljeg zaključka da ukoliko se ne radi ono što Vučiću smeta, onda opozicija radi ono što njemu odgovara čime automatski prestaje da bude opozicija i postaje saučesnik i neko ko je u svojevrsnoj kohabitaciji.
Njihova ideja je dakle da po svaku cenu preuzmu kako izjavljuju „svoje mandate“ i da onda kroz skupštinu preko govornice nanose štetu vlasti.
Prvi problem u toj računici je taj što poslanički mandati prema našem Ustavu pripadaju građanima koji biraju nekoga ko će ih predstavljati.
Tako da Narodna skupština nije ustanova za socijalna pitanja u kojoj 250 ljudi rešava svoju egzistenciju, već politička institucija koja određuje sudbinu naroda i države.
Uzgred, moje opozicione kolege su isto kao i ja imali prilike da se nedavno upoznaju sa jednim istraživanjem koje je sprovedeno nakon izbora, a u kojem je preko osamdeset procenata opoziciono nastrojenih građana iznelo mišljenje da se desila velika izborna krađa, dok preko sedamdeset procenata njih smatra da ne treba ući u Narodnu skupštinu.
Možda bi recimo bilo pošteno da ljudi iz Proglasa naprave jedan novi veliki skup građana pa da onda svi lideri opozicije izađu na binu i obrate se okupljenima pa da uživo čuju šta će im ljudi reći?!
Taman bi se na taj način u praksi proverilo istraživanje o kojem pišem.
Druga teza o tome kako opozicija mora da uđe u Narodnu skupštinu da bi se čuo njen glas takođe ne stoji. Naime, i do sada su bili poslanici i nije da se glas baš nešto čuo.
Naprednjaci zloupotrebljavaju poslovnik i svode svaku raspravu na sprdnju koja na građane ne ostavlja ama baš nikakav utisak i ništa što mogu da zapamte i da se za to vežu.
Hajde da se neko seti neke anegdote ili efektnog nastupa koji bi mogao da prepriča ili koji bi poželeo da posluša ponovo?!
A svi se sećamo i danas rado gledamo efektne skupštinske nastupe u ranijem periodu.
Treba dodati i to da sada opozicija ima samo 78 poslanika čime neće biti u prilici da nametne niti jednu temu ili da zakaže vanrednu sednicu sa nekom značajnom tačkom jer za tako nešto je potrebno minimum 84 poslanika (jedna trećina).
Znači, ti poslanici će biti u ulozi ikebana koje će vlast koristiti da strancima prikaže fasadu demokratije, a ujedno i da se na njima malo vežbaju polaznici Akademije mladih lidera.
Takođe, ti poslanici opozicije će biti (zlo)upotrebljeni i od strane EU i SAD jer će im trebati da glasaju zajedno sa predstavnicima vlasti o odluci koja će se ticati primene „evropskog plana za Kosovo“.
I za kraj, kao najbizarnije i možda najbezobraznije objašnjenje bih izdvojio ono koje kao papagaji ponavljaju lideri partije Zeleno-levi front.
Naime, oni kažu kako će prihvatiti mandate u Narodnoj skupštini jer hoće da jednom nogom budu u institucijama, a drugom na ulici.
Imajući u vidu da je deo njihovih kolega nakon izbora štrajkovao glađu kako bi na taj način skrenuli pažnju domaće i međunarodne javnosti na srazmere izborne krađe, onda ispada da se opozicija odlučuje na strategiju nalik na autofagiju i koja će se će se sprovoditi tako da ne jedu najveći deo dana, a da onda odu u skupštinski restoran.
Sve ovo u suštini pokazuje svu apsurdnost situacije u koju su doveli pre svega srpsku opozicionu javnost.
Očito, put do smene Vučićevog režima kao prvi korak mora imati smenu opozicije ili makar promenu načina njenog funkcionisanja.
Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
