Opozicija u 26 slika 1

Već tri godine pišem za Danas i za to vreme čak i najmudriji barem jednom zaliče na ludaka, a tri puta na budalu. Uprkos tom izazovu držim da pisana reč nema zadatak samo da opisuje stvarnost, već i da je menja.

Nije lako na stranicama omnes damnamus illum odoleti naletu besa i bespomoćnosti koji proizvodi dželat naše kolektivne i individualne slobode. U tom magnovenju iscrpljujuće deluju zbunjujući potezi opozicije od koje se očekuje da bude milosrdna poput Tezejeve Arijadne koja će izbaviti zarobljeni narod iz lavirinta beznađa.

Glavna poruka koja je nedavno ujedinila razjedinjenu opoziciju stala je u dve reči. Ne, nije „Vučiću pederu“, jer to više nije poruka, niti vređanje, niti ima bilo kakve veze sa LGBT populacijom, već je usklik bunta nemoćnih koji u sebi sadrži i psovku i osudu i istinit prikaz prevrtljivog i pokvarenog moćnika. Ne, nije ni „Gotov je“. Ovaj slogan sa kraja prošlog veka ispisao je zlatne stranice srpske istorije kada je izvojevana sloboda sa kojom nismo znali šta ćemo, pa smo je sa decenijom zakašnjenja jeftino prodali.

Te dve famozne reči su – „Nemamo vremena“.

Opcija broj jedan – nemamo vremena, zato juriš u RIK! Opcija broj dva – nemamo vremena zato juriš na izbore. Opcija tri – nemamo vremena zato juriš u beskonačne pregovore.

Žestoko s borim protiv otrovne fraze da su u politici svi isti, ali je autistična denegacija stvarnosti zajednička karakterna crta svim narcisoidnim politikantima koji su još od malena naučili da u svom odrazu vide neshvaćenog spasitelja. Oni nikako da prihvate da je politika komplikovani proces traženja najboljih rešenja za akutne društvene probleme, a ne traka za preticanje ili pista za uzlet ambicioznih kompleksaša koje je život osudio na prosečnost.

Još jedna zabluda mora biti što pre razbijena i zabranjena za javnu upotrebu. Istorija ne postavlja univerzalne obrasce koji objašnjavaju protekle i predviđaju nastupajuće događaje. Po logičkim teorijama ne može se nijednom racionalnom metodom opravdati zaključivanje o nepoznatom događaju na osnovu poznatih događaja. Tako je iluzorno projektovati neki događaj iz devedesetih trideset godina kasnije. Mi nismo u fazi 9. marta, ni tromesečnih demonstracija, niti pre 5. oktobar.

Deveti mart bio je plima decenijama nagomilanog nezadovoljstva komunističkom propagandom i jednoumljem, a povod optužba da je opozicija „spremna radi svojih interesa da sarađuje i sa krajnjom proustaškom i profašističkom Hrvatskom“. Danas se opozicioni lideri ne optužuju za saradnju sa fašistima, već su oni sami za veći deo politički organizovane Srbije-fašisti.

Izborna krađa izvela je stotine hiljada građana na ulice koji su po snegu i ledu koračali svoj istorijski marš slobode. Današnjoj generaciji tokom leta, pod idealnim meteorološkim uslovima, pred slikama brutalne izborne krađe, potkupljivanja, pretnji i sistemskog zlostavljanja, ne pada na pamet da makar verbalno iskaže svoje negodovanje, a kamoli nešto više.

Za diletante petooktobar je sve ono što on zapravo nije. Oni ne žele da shvate da peti oktobar nije upaljena Skupština, ni milion ljudi na ulici, ni kolaps represivnog organizma. Peti oktobar je na prvom mestu rešenost međunarodne zajednice da više ne pravi trule mirovne sporazume sa Miloševićem, spajanja vektora nezadovoljstva i sa istoka i sa zapada, i usmeravanje svih raspoloživih sredstava za ostvarenje zacrtanog cilja. DOS, masovni protesti, bager, Čačani, Maki , Džo, navijači, samo su skupocena scenografija za poslednji čin srpske tragedije.

Sve dok Vučić prima evet efendije iz Brisela i dok ga Putin smatra najboljim od svih loših opcija, ulični izlivi besa u Srbiji biće efikasni kao i pseće ujedanje kamena.

U Srbiji promene nastaju kada se postigne rezonanca dve frustracije-socijalne agonije i nacionalnog poniženja. Zato nam mediji sa nacionalnom frekvencijom liče na fabrike bombona koje debelim slojem glaziraju svako nepočinstvo ove vlasti, svaku gorku pilulu koje Srbija mora da proguta. Gutanje samo po sebi nije dovoljno, neophodno je da svršetak bude sličan završnicama, kako bi ekspertica Zekić spretno opisala, edukativnih filmova legendarnog Džeremija-gutanje sa osmehom, uz ekstatični aplauz zadovoljne publike.

Novi eureka eksperimenti opozicionih patrljaka ili su stupidna zabava za narod (a tek za Vučića) ili su trošenje i ono malo kredita kod birača. Nije potrebno da podsećam da su u Srbiji svi politički krediti unapred vinkulirani na njenog Vlasnika. Onaj oko smatra da mesto u RIK-u ne znači ništa drugo do novog oblika legalizacije soft-porn prostitucije, trebalo je da izabere neki drugi hobi kojim bi ispunio profesionalnu neispunjenost.

Koristim sve svoje mentalne kapacitete da razumem one koji su zaboravili Lučane, kojima izbori za mesnu zajednicu prolaze ispod radara, koji su zvali predsednika na fajt i bili samozvani talibani opozicionog bojkota, a sada oblače uniformu Preletačevića i u belim mantilima vrše opita in vivo po polupraznoj Krajini.

Kako im objasniti da opoziciji nije potreban Nego-tin, nego-tim?! Kako ih ubediti u nužnost opozicionog jedinstva koji je preduslov za bilo kakav efikasan otpor? Bez pokazne vežbe u vidu solidarnog masovnog mitinga sa jasnom i pretećom porukom, bez građanske neposlušnosti sa evidentnim posledicama u vidu upozoravajućeg štrajka svih važnih ustanova, bez punih trgova ili blokade puteva opozicija predstavlja samo tropa igrača koji menja piksle i nada što bogatijem bakšišu.

U jednom trenutku gnevni i iznevereni narod će sam preuzeti sudbinu u svoje ruke, a videli smo kako u Srbiji izgledaju nekontrolisane poplave. Dužnost je i vlasti i opozicije da se izbegne taj scenario.

Autor je, lekar član GO DS