Palanački vašar u Evropi

Glavobolja je počela kad se pronela vest da će naše selo, odmah nakon ukidanja viza, kao reprezentativno selo, kolektivno gostovati u nekoj od država Evropske unije. Navodno, naš zadatak je da kroz život u našem selu predstavimo celu zemlju, sva tehnološka i kulturna dostignuća, kao i visok standard naših građana. Mi treba da pokažemo šta je Evropa izgubila a šta smo mi dobili za ovih dvadeset godina, koliko se Evropa zatvorila u sebe, odnosno koliko nije na pravi način saobraćala sa nama.

Nije se takav izbor, izbor našeg sela, nikome dopao i svi smo se pitali gde baš nas da odaberu kod toliko sela u ovoj zemlji. Objašnjeno nam je da smo mi nekakav zlatni prosek, odnosno da nismo najbolji niti smo najgori, a Evropa ne voli laganje.

Pristali smo jer nismo imali kud. Kod nas je staro pravilo da ništa što se mora nije teško. Nismo ni navikli na neko dobro, pa se uvek bolje snalazimo u nevolji nego u dobrome. Ako se na put do prvog većeg grada ide na autobusku stanicu nekoliko sati ranije (autobus može poći i u podne, ali na stanici se mora osvanuti jer je osnovno pravilo da autobus ne čeka nikoga, već svi čekaju autobus), onda nije čudo što smo se za tako dalek put u Evropu svi spakovali i čekamo da krenemo. Situacija je mnogo mučna, Evropa ne može više da čeka, a mi ne smemo da zakasnimo.

Godine kojih poprilično svi imamo i koje su od nas uzele svoje, uzele ono što od svih uzimaju, uzele i snagu i volju, ostavile su nam jednu divnu osobinu da se državi, odnosno vlasti, ništa ne odbija i da državi treba i život dati ako ti ga ona već na neki način nije uzela. To je uvek bio jedan uzvišeni čin, a takav je i danas, bar kod nas.

Naredba od lokalnih vlasti je da svi krenemo, i malo i veliko, i muško i žensko, a kod kuće da ostane samo ono što je staro a bolesno, kako bi nadgledalo kuću i stoku. Preporuka je da svi krenemo u koloni, sa volovskom i konjskom zapregom, koja će nositi raznu opremu kao što je kazan za rakiju, drvena i gvozdena rala, razboje za tkanje, preslice, kudelje i gotova prediva i sve drugo čime bismo na najbolji način predstavili našu radinost. Rečeno nam je da poteramo i marvu za klanje kako bismo predstavili našu domaću kuhinju koja je po snazi kalorija jedna od najjačih na svetu.

Upozorili su nas da ne zaboravimo i trofejno oružje iz poslednjih ratova, a pogotovu kalašnjikove, lake topove, minobacače i ručne bombe, jer što god se bude slavilo ne bi trebalo da prođe bez pucanja. U mnogim stvarima oružje je nezamenjivo. Ono nam daje snagu i jača nas u svakom pogledu.

Odredili smo i vođu puta i govornika koji će uz zdravicu sa domaćinom pričati o našoj zemlji. Uvežbali smo vokalni sastav koji će pevati himnu u svakoj prigodnoj prilici kao i pesme iz našeg kraja. Dogovoreno je da svi budemo u narodnim nošnjama koje smo za ovu priliku pokupili po raznim budžacima.

Svakog dana za vreme trajanja naše prezentacije peći ćemo vola na ražnju. Peći ćemo ga po našim starim vašarskim običajima. U vola ćemo staviti jagnje, u jagnje prase, u prase kokoš, a u kokoš jaje. I kad jaje bude kuvano i vo će biti pečen. Celoj gladnoj Evropi ima da ide voda na usta od tih mirisa. A kad budu čekali u redovima za parče mesa i kad im bude skočio adrenalin od silnog uzbuđenja, plaćaće to mnogo više nego što košta.

Posle te i takve prezentacije svi će poželeti da dođu kod nas i svi će zažaliti što su bez nas tolike godine uzalud potrošili. Biće sve to više od prezentacije, više od sajma, više od pozorišta, više od bioskopa.

Zamoljeni smo sa vrha vlasti da o ovim pripremama nikom ništa ne pričamo, već da to obelodanimo tek kad vize budu ukinute. Navodno, vlast se boji nekakvog baksuziranja i ne voli unapred da se raduje. Neki čak nisu sigurni da nam vize neće opet uvesti ako se posle ukidanja ne budemo ponašali kako se od nas očekuje.

I zato sve molim da o ovom šte samo vi znate, nikome ništa ne pričate kako ne bismo razljutili vlast.