Pare su tu, oko nas

U selu nema ni škole ni crkve, dakle ni učitelja ni popa, ali ispostave i komandira ima. Velika je stvar za nas meštane što ne moramo da idemo daleko kad treba nekoga da prijavimo ili kad smo procenili da je bolje da sami sebe prijavimo zbog olakšica koje će nam taj čin, sutra, pred sudom, pružiti.

No, nije tema ove priče ni policijska ispostava niti naše poslovanje sa njom. Ta priča traži vremensku distancu, odnosno zastarevanje predmeta. Tema je to što je nedavno na vratima te ispostave osvanuo oglas u kojem se nudi veliki novac za informaciju o dva haška begunca, čija imena ne bih otkrivao, ovom prilikom.

Kao po nekakvom naređenju, došli smo svi sa svih krajeva sela da se uverimo da li je stvarno istaknut oglas, da vidimo ko su ljudi koji se traže i koje pare se nude. Jedan predstavnik države, čije ime takođe ne bih pominjao, iz samo meni poznatih razloga, objašnjavao je da se ti begunci najverovatnije kriju u našem kraju, jer je to najzabačeniji kraj koji, za razliku od svih drugih, nije pročešljan. On je rekao još i to da je siguran da, ako nisu ovde, onda nisu nigde. Objašnjavo nam je da treba pregledati sve prostorije u svojim kućama, kao i napuštene kuće u selu, kolibe po katunima, zatim ne zaboraviti na pećine, jaruge, proplanke, livade, šume…

Ako se opredelimo za kolektivno traganje i hvatanje, mogli bismo, kaže državni činovnik, izgraditi puteve, zameniti bandere, zameniti dotrajale krovove na kućama, a preostali deo novca podeliti na ravne časti svim građanima sela.

Smatrali smo da je to provokacija, jer taj isti činovnik do juče je napredovao u službi zato što je tvrdio da ne priznaje Haški sud i da su oni koje oni traže naši najveći junaci, a danas još brže napreduje zato što priznaje taj isti sud i što nudi tolike pare za hvatanje tih istih ljudi.

Manje-više svi smo rekli da nećemo da se upuštamo u te poslove, da mi imamo svoje brige i svoje muke, da nas niko za novac ne može ni kupiti ni prodati, jer da je mogao, ne bismo bili ovde gde jesmo i ovo što jesmo. Kao da smo se dogovarali, svi smo pričali isto. Kleli smo da svi čuju i taj nevažeći i antinarodni sud i progonitelje u njegovoj službi. Naše izdajnike nismo pominjali, jer sve se tako pomešalo da više ne znamo ko je kad izdajnik a ko je kad patriota. I sam sebe ponekad ne mogu da procenim, a kamoli nekog drugog.

Kad sam svojoj porodici rekao o čemu se radi i koje pare možemo dobiti, ako budemo imali sreće, svi su se, i deca i babe i dede, obradovali tom poslu i velikim parama i većpočeli da planiraju šta će s njima da urade. Ovaj posao, kakav nam se nikada više neće pružiti, može da reši sve naše probleme i probleme naših potomaka, govorili su.

Odmah su se svi, i stari i mladi, organizovali u interventnu brigadu i mene postavili za komandira. Naoružani motkama, vilama i sekirama krenuli smo u pretragu terena. Na svakom koraku sretali smo i sve druge familije u punom sastavu i na istom zadatku. Teško je bilo da jedni drugima objasnimo šta danonoćno tražimo po brdima i dolinama, pa smo morali da lažemo jedni druge. Jedni su lagali da su pogubili ovce, neki su lagali da traže zlato koje su stari Rimljani baš ovde zakopali, a ja sam rekao da mi se jedna od baba negde tu obesila pa je tražim da je skinem s konopca. I tako, svako je mogao da priča šta hoće, jer niko nikom ništa nije verovao.

Na kraju smo počeli da se tučemo oko rejona i da optužujemo jedni druge da sami želimo da uzmemo sve pare za sebe. Iz svađe smo izašli tako što smo podelili rejone i svako od nas je molio boga da te begunce nađe u svom ataru.

I evo nas, još smo po šumama. Nigde ni traga ni glasa od te dvojice odbeglih. Kao da su u zemlju propali. Ponekad mislimo da ih je neko od naših meštana našao i da je dobio veće pare od haških begunaca da ih čuvaju nego od onih koji nude novac za njihovo pronalaženje.

Ako ga ne pronađemo do početka prolećnih radova, nećemo ni posejati, ni požnjati.