Plata od jednog dolara

Danas jeste poznato celom svetu da je tog dana američka država predstavljena Ministarstvom finansija i Federalnom bankom (Federalne rezerve) priskočila u pomoć i spasla bankrotstva nekoliko velikih banaka i najveću osiguravajuću kompaniju kakva je Američka internacionalna grupa (AIG). Ovim potezom država – zapravo ili navodno poreski obveznici što znači narod i pojedinac koji imaju razne poreske obaveze- postali su većinski vlasnici velikih kompanija i banaka koje su do tada bile privatne institucije. U rukama vlasnika akcija ili onih koji su se uredno osiguravali, pojedinačno, grupno, kompanijiski i na milion drugih načina kako slobodno tržište u ulozi neprikosnovenog maga uredi i na kraju sredi. Novi vlasnici u vidu države odmah su otpustili čelne ljude na ovaj način spasenih kompanija koji su inače spadali u klasu sa najvećim zaradama, ali i navodnim teretom „moralnog hazarda“ kad su morali da donose velike osnovne odluke.

Već sada udruženim snagama Kongresa i izvršne vlasti napravljeni su prvi planovi koji bi možda mogli da spreče nove poteze ove vrste. Ipak, ono što je najzanimljivije osim mnoštva raznih ekonomskih planova iz raznih ekonomskih stručnih krugova koji zaslužuju poštovanje, uz utisak da baš niko od njih nije sasvim uveren kako bi finansijska sigurnost mogla biti postignuta, jeste zapravo politička strana cele turbulencije. Pokazalo se da je neophodno pomiriti dosad najnepomirljivija politička stanovišta u SAD. Ona o ulozi tržišta i države. Na jednoj strani uvek su bili neka vrsta desnih zilota , tvrdoglavih i nepopustljivih, potpuno opsednuti idejom ekonomije slobodnog trzišta , ali s uverenjem da ono samo po sebi sve rešava. Na drugoj su bili navodni levičari ,“ljuti liberali“ („populisti „što su idejama o socijalnom i zdravstvenom osiguranju navodno bliski soijalizmu!) koji su smatrali da država mora da raznim regulama, propisima, ograniči – u korist dobrobiti stanovništva – neograničenu moć velikog kapitala. Zbog toga su i prva regaovanja bila krajnje zanimljiva, čak zabavna, uprkos ozbiljnosti situacije.

Čim je ministar finansija objasnio da se AIG morao spasti, jer je u globalnoj svetskoj ekonomiji imao značajne poslove po celom svetu, pa bi bankrotstvo srušilo mnoge i u Evropi i u Aziji, postavljeno mu je pitanje: da li je to možda komunizam kao nekad u Sovjetskom Savezu. Ako je kompanija velika, upravljački vrh može da se ponaša kako hoće, jer će ga država uvek spasiti. Druga i najčešća zamerka ticala se pohlepe menadžmenta koji su imali milionske zarade tokom godine, plus razni bonusi i privilegije često neopravdane poslovnim uspesima. Ove dve krajnosti u prvim reagovanjima možda najviše svedoče o tome da ni „ljuti liberali“ ni „trzišno zaluđeni desničari“ neće više moći bez nekakve regulacije, bez pravila koje stvara država u Kongresu ne ograničavajući slobodu tržišta, ali ga i ne stavljajući u ulogu svemoćnog činioca. Kao da odluke koje donose ljudi, oni na vrhu i najbogatiji od kojih se, doduše i najviše očekuje – od novih investicija do radnih mesta- imaju „visoku svest“ i stalno mere svoj“ moralni faktor“ prilikom rizičnih odluka uključujući i one da mnoge poslove prošire u zemljama jeftine radne snage, a svoje sunarodnike ostave na spiskovima nezaposlenih.

Čak se i zakleti „antiregularac“, republikanski kandidat za predsednika SAD Džon Mekejn ovih dana izjasnio za neophodnost da se neke bitne stvari propišu. Inače, ceo proces „deregulacije“ ekonomije koji nije izgledao da će dostići sadašnje razmere pod predsednikm Džrdžom Bušom, otpočeo je Ronald Regan. Kako je to bilo početkom 1980-ih, a sam predsednik Regan imao je smisla za neuobičajene i popularne poteze, ostaće zapamćeno da je istovremeno sa „pokretom deregulacije“ prvi put u istoriji SAD, država ipak pomogla jednoj kompaniji. Bila je to nekad automobilski gigant Dženeral motors na čelu sa harizmatičnim Li Ajakokom koji je, za razliku od sadašnjih menadžera, oglasio da će mu plata biti – jedan dolar godišnje! Zato se današnje prilike, neprilike i postupci države u spasavanju finansijskog sistema , u komentaru popularnog nacionalnog radija (NPR) najbolje opisuju primedbom „privatizujemo profit, a socijalizujemo gubitke“. Kakav će biti neki novi sistem, baš kao i ko će za 40-tak dana ući u Belu kuću, niko se ovde zasad više ne želi da kladi.