Pogrešne dijagnoze drugova intelektualaca

Šta je tolerancija? Zapitao se nekada Volter i rekao: „Tolerancija je nužna posledica saznanja da smo pogrešivi. Grešiti je ljudski. Mora nam biti jasno da su nam drugi potrebni radi otkrivanja i ispravljanja grešaka.“ Šta je ko kod nas rekao svih ovih godina, može se lako proveriti (jedino ako ne počnu kao u Orvelovoj „1984.“ da menjaju sadržaje starih tekstova, novina i knjiga!)

Na tribini su bili intelektualci koji su u medijima sve ove godine pravili „privid“ kritičkog mišljenja, međusobno raspravljajući na „dozvoljene teme“. Naša stvarnost nikada nije mogla da se „ukalupi“ u te „dozvoljene teme“. Kad bi neko od nas sa „strane“ uspeo da nešto prozbori, „oni“ bi to ignorisali. Znači nije bilo ni „T“ od tolerancije i drugačijeg mišljenja! Mnoge od njih sam godinama javno prozivao da mi kažu u kom to društvenom sistemu mi živimo.

I kako je moguće da u Srbiji postavljaju dijagnoze u politici, sociologiji, kulturi, a da ne uzimaju u obzir činjenicu da smo kao narod oko 700 godina živeli u despotskim sistemima (vizantijska, osmanska, komunistička faza)? Šta je sa inercijom despotske matrice mišljenja i delanja? Odgovora nije bilo!

Za sadašnju „pat“ poziciju u kojoj se nalazi narod u Srbiji nije kriva samo autokratska vlast, nego i ti „drugovi“, koji su kada su u pitanju „bazne“ stvari (države i društva) postavljali pogrešne dijagnoze, oni su hteli „sociološki kancer zvani despotsko društvo“ da leče aspirinima. Umesto da poput Voltera (koji je, na primer, pomogao da se Rusove ideje publikuju iako se sa tim idejama nije slagao) i oni ulože svu svoju moć da se i u javnosti Srbije pojave i one ideje koje su njima strane i tuđe, oni su se ponašali na autokratski način.

Znači, ponašali su se na isti način na koji se ponaša vlast (i njeni analitičari). E, sada bi „oni“ sebe da amnestiraju (kao što to radi i vlast) od svake odgovornosti. Ne, odgovornost je na nama, na politici koju smo vodili, kao i na analizama te politike koje smo davali.