Pomilovanje ne sme da bude pusta predsednička samovolja

Prvo: tô i takvo pomilovanje kao pojedinačan akt, nije – prema slovu i duhu merodavnih propisa – čist diskrecioni politički potez. Manji, ali neizostavni (sic!) deo njegove supstance ima prethodeću obaveznu pravnu prirodu.

Drugo: kada se taj čin preduzima po „službenoj dužnosti“ državnog poglavara, po njegovoj (sopstvenoj) inicijativi – a ne po molbi lica o kojem je konkretno reč – neophodan je jedan akt-uslov pravne kakvoće: obrazloženi predlog Ministarstva pravde; ministar pravde tom prilikom i pokreće postupak pomilovanja (član 11 stav 1 Zakona o pomilovanju).

Treće: pomilovanje/abolicija je nezakonita (shodna primena člana 9 Zakona o pomilovanju u vezi s članom 11 toga propisa) u tri grupe slučajeva:

1. ako resorni ministar uopšte i ne pokrene postupak o kojem je reč, a predsednik Republike ipak izrekne abolicijsko pomilovanje;

2. ako u pokrenutom postupku pomilovanja odgovarajući predlog resornog ministarstva potpuno izostane;

3. ako dotični predlog postoji ali nije uopšte ili nije primereno obrazložen, nije valjano potkrepljen ubedljivim razlozima – i tô onim nepolitičkog karaktera! – pa tako, sledstveno, ni akt predsednika Republike ne bude dosledno životno argumentovan, u duhu pravde i pravičnosti, u ime plemenitosti i humanosti.

Četvrto: u napred navedenim slučajevima, pored povrede matičnog zakona, narušeno je i pravo na pravično suđenje lica prema kojem je odnosna arbitrarna, ne retko (i) „medveđa usluga/milost“, uperena (član 32. Ustava Srbije i član 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama). Šta više, bitno manjkavim aktom abolicije u opisanom smislu automatski je poništena i pretpostavka nevinosti u datom slučaju, čime je flagrantno pogažena i Ustavom zajemčena pravna sigurnost u kaznenom pravu (član 34, posebno njegov stav 3).

Peto: Prethodno navedeno je čvrst pravni osnov za ustavnu žalbu Ustavnom sudu protiv neregularnog akta pomilovanja/abolicije (član 170. Ustava) – a, na koncu, i za pravnu mogućnost obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava sa sedištem u Strazburu. Tada pravo na ustavnu žalbu izvire iz prava na jednaku pravnu zaštitu i delotvorno pravno sredstvo (član 36. Ustava i član 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama). Uz tô, neki pomilovani mogu posegnuti za ustavnom žalbom jer neće samovoljni predsednički „oproštaj“ za ono što nisu protivpravno učinili, zahtevajući da se njihova nevinost standardo pravnosnažno sudski utvrdi.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.