Poštovanje „tajni“ i samopoštovanje

Predmet interesovanja bio je Ugovor o regulisanju prava i obaveza oko izgradnje rafinerije nafte potpisan od strane gradonačelnika Smedereva i direktora kompanije „Komiko Oil“. To da je neki organ vlasti postupio u skladu sa obavezom iz zakona ne bi trebalo da je išta neobično. U stvari, ako je nešto neobično onda je to činjenica da je u ovoj situaciji uopšte bila potrebna intervencija poverenika. Radi se o izgradnji rafinerije. Valjda je nesporno da je reč o jednom od onih slučajeva u kojima iza interesovanja javnosti, uz uvek prisutan opravdani interes za informacije o raspolaganju javnim resursima stoji i ništa manje legitiman interes za informacije o zaštiti okoline, takođe informacijama od prvorazrednog javnog značaja. Pravo javnosti da zna je, dakle, dvostruko legitimisano.

Baš zato, to što je i pored „dvostruke legitimacije“ bilo problema u vezi sa pristupom informacijama prosto nameće neka pitanja.

Za početak, zašto su gradske vlasti sa Komiko Oilom zaključile Ugovor o zaštiti poverljivosti podataka i (verovali ili ne) proglasile poverljivom „svaku informaciju koju ugovorne strane dostavljaju jedna drugoj pre i u toku projekta izgradnje“?

Da li gradske vlasti jednog od naših većih gradova ne znaju da Ustav Srbije, u čl. 51 predviđa da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu organa vlasti, i da se to pravo ostvaruje u skladu sa zakonom? I da, shodno tome, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u čl. 5 predviđa da svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju, kao i kopija tog dokumenta, a da se to pravo samo izuzetno može ograničiti u slučajevima propisanim zakonom, ako je to neophodno u demokratskom društvu radi zaštite od ozbiljne povrede pretežnijeg interesa zasnovanog na Ustavu ili zakonu. Da li ne znaju ni da po čl. 9 našeg Zakona o slobodnom pristupu informacijama činjenica da neka informacija formalno nosi oznaku makar i najvećeg stepena poverljivosti nije, sama po sebi, dovoljan razlog za ograničenje prava javnosti, da je uz nju potreban i materijalni razlog – to da se iza tajne „krije“ zakonit i legitiman interes, u konkretnom trenutku pretežan u odnosu na pravo javnosti da zna?

Da li ne znaju da nije dopušteno, da je s pravnog stanovišta neodrživo, da se komercijalnim ugovorima isključuje ustavom i zakonom zajemčena prava? Da se odredbama komercijalnih ugovora, obligaciono pravnim odredbama, ne mogu suspendovati ustavne i zakonske odredbe javnopravnog, imperativnog karaktera, da to nije moguće nigde na svetu, pa onda valjda ni kod nas? Sva su ova pitanja „zanimljiva“, ali, bar za ovu priliku, možda je najzanimljivije pitanje koje se tiče načina na koji su gradske vlasti izabrale da bi rešile „problem“ koji je napravio nalog poverenika za informacije, za njih, po zakonu, konačan i obavezujući.

Obratile su se stranom partneru Komiko Oilu s molbom da im on dozvoli da informacije stave na raspolaganje javnosti. Znači, pošto su se ugovorom „obavezale“ da neće poštovati zakone svoje zemlje, sada su zamolile stranog partnera da im dozvoli da te zakone ipak poštuju, kao i da postupe po nalozima nadležnih organa sopstvene države.

Ali bi, svakako, bilo dobro da slučaj smederevske rafinerije, pogotovo zato što nije usamljen, sve odgovorne podseti na to da rešavanje i mnogo težih, najtežih problema, ni u kom slučaju ne sme da podrazumeva postupke kojima se dovodi u pitanje Ustav, zakoni i prava građana, odnosno državi i građanima, neophodni minimum samopoštovanja.

Autor je poverenik za informacije