Pouke jedne davne epidemije

Epidemija je otkrivena neuobičajeno kasno – promakao je ne samo njen indeksni slučaj, koji se zarazio 6. februara u Bagdadu, već je bez tačne dijagnoze ostalo i 11 osoba na koje je on preneo zarazu.

Obolevanje u tom prvom talasu dešavalo se u periodu od 1. do 7. marta, a tek u jeku drugog talasa, sredinom marta, postalo je jasno da se nad nekoliko životno ugroženih pacijenata u đakovičkoj i prizrenskoj bolnici smrt ne nadvija zbog ovčijih, već zbog velikih boginja. Uprkos tako nepovoljnim okolnostima, 100 obolelih Kosovaca u tom talasu zarazilo je još samo 14 svojih zemljaka, pa je time okončana drama u Pokrajini.

Nesrećna okolnost je bio i izvanredan rasejavajući virusni potencijal indeksnog slučaja beogradske epidemije, učitelja iz Novog Pazara, koji je ukupno zarazio 38 osoba, a od toga 27 u Beogradu. Mada se za opasnost saznalo tek 12 dana pošto je on umro, usledio je samo još jedan talas sa pet obolelih. Ostala žarišta, osim Čačka, bila su malog obima, a sva su brzo ugašena.

Nekoliko činilaca doprinelo je nastaloj drami. Prvo, čovek koji je uneo zarazu u zemlju imao je lak oblik bolesti, pa se nije javljao zdravstvenoj službi. Da jeste, možda bi lekaru alarmantno zazvučao podatak o povratku pacijenta sa Bliskog istoka.

Drugo, Irak je krio da ima epidemiju variole (prijavili su je tek posle nas), inače bi naša pogranična sanitarna kontrola bila opreznija.

Treće, još 42 godine ranije u tadašnjoj državi zabeležen je poslednji slučaj variole. Malo lekara je bilo u stanju da je prepozna, a još manje da je dijagnostikuje bez podatka o putovanju bolesnika u egzotične zemlje gde je te bolesti još bilo.

Četvrto i najvažnije, prethodne godine je amandmanima na Ustav počelo rastakanje Federacije. Mi smo se tada više bojali kolere, koja je bila u svom pandemijskom naletu, nego variole, pa su vlasti dale preporuku (naredba više nije bila moguća) da se na hadžiluk ide samo avionom. Ali, mnogi organizatori odlaska na hadžiluk su ignorisali taj savet.

S druge strane, povoljne okolnosti su omogućile suzbijanje epidemije u rekordnom roku, za šta su nam iz celog sveta stizala priznanja. Prvu pogodnost činila je dobra pripremljenost za neočekivane situacije. Ne samo u Beogradu, već i u svim većim gradovima, unapred su bili određeni objekti za smeštaj obolelih i moguće zaraženih osoba. Postojale su rezerve sanitetskog materijala, zaštitne opreme i vakcina, koje su se proizvodile u Zagrebu. Zalihe su bile dovoljne za prvo vreme, dok nije počela da pristiže redovna i obilata pomoć.

Dodajmo i da je narod bespogovorno verovao lekarima. Nikome normalnom nije padalo na um da osporava njihove stavove, pominje biološki rat ili nalazi skrivene namere iza napora Svetske zdravstvene organizacije da nam pomogne. Ni među lekarima tada nije bilo bizarnih likova koji bi radi sopstvene samopromocije ili iz sličnih razloga, a ignorišući svoju prosvetiteljsku ulogu, zamajavali ljude izmišljotinama.

Sa svim navedenim činiocima je u vezi uspešno vakcinisanje preko 18 miliona građana u rekordno kratkom roku. Uz retke izuzetke, neobuhvaćeni su ostali samo oni – uglavnom deca i mladi, ali i pojedini putnici u međunarodnom saobraćaju – koji su tokom tri godine pre epidemije bili zaštićeni (vakcina protiv variole je tada bila obavezna za određene uzraste i za odlazak u ugrožena područja).

Uz promptno obavljenu vakcinaciju, presecanju lanca infekcije doprinelo je davanje izloženim zaražavanju dva preparata. Jedan predstavljaju gotova antitela, tada poznata kao hiperimuni gamaglobulin, a drugi je bio lek marboran, koji nije uticao na već ispoljeno oboljenje, ali je mogao da ga spreči, ukoliko se uzme rano u inkubaciji.

Korisno je uporediti sadašnju situaciju sa iskustvom od pre pola veka. U suzbijanje kovida 19 ušli smo potpuno nepripremljeni. Nije bilo zaštitne opreme, ili je sporo povlačena iz skladišta, a lekari i novinari koji su na to ukazivali bivali su kažnjavani. Ubedljiv primer su karantini koji su odabirani u poslednjem momentu, po kasarnama i izbegličkim kampovima sa jednim mokrim čvorom za ceo sprat!

Mnogo pre pojave novog virusa korona, vlasti su nipodaštavale pošteno stečene diplome, stručnost i znanje, što se nužno odrazilo i na javno mnjenje. Šarlatani su dobijali lavovski prostor u režimskim medijima, kako bi se demagoškim manevrom svi potencijalni glasači držali na okupu, bez obzira na cenu u ljudskim životima. Slate su kontradiktorne poruke, pa je obuhvat vakcinacijom jedva dostigao polovinu populacije.

Konfuziji je doprinelo i napadno mešanje političara u odlučivanje o merama suzbijanja. Rezultat tih promenjenih okolnosti je da danas imamo jedan od dva najveća „viška smrtnosti“ u svetu. Drugim rečima, od kovida, sa njim, ili zbog njega umrlo nam je oko 57.000 ljudi više nego što bi se očekivalo.

Broz se nijednom nije oglasio

Protivepidemijsku borbu 1972. godine olakšala je i opšta atmosfera poštovanja stručnosti i znanja. To su bili temelji na kojima je pre i posle Drugog svetskog rata, sve do pre desetak godina, počivao sistem vrednosti u društvu. Uz to, vlast se nije mešala u odluke stručnjaka. Čak se i autokratski vladar, maršal Tito, povukao na Brione i nijednom se nije oglasio.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji