foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV)Nema nam druge nego da prihvatimo paradoks višemesečnog grčevitog mrcvarenja zveri kako bi bila naterana da raspiše sledeći u nizu izbornih cirkusa. Pobeda u borbi za „izbore“, neizostavna ukoliko želimo da desetogodišnju noćnu moru počnemo privoditi kraju na iole civilizovan način, po svim racionalnim merilima znači i spremnost na zvanični izborni poraz kao prvu fazu procesa – jer, stabilokrate idu na izbore samo kada unapred znaju njihov ishod. Ali, šta nam drugo preostaje?
Režimi srodni srpskom na đubrište istorije bivali su bacani ili uz pomoć strane vojne sile, onomad oličene u tenkovima T-34 i M4 Šerman, ili ekonomskim kolapsom i prestankom spoljašnje podrške kao u Brazilu i Argentini osamdesetih, ili smrtima diktatora u onemoćaloj starosti koje su, uz ostale faktore, vratile pluralizam u Španiji i Portugaliji desetak godina ranije…
Neuporedive su to bile geopolitičke koordinate, iako naši ugnjetavači nesumnjivo jesu izdanci porodičnog stabla sa kojeg se granaju sva totalitaristička ustrojstva nastala od Prvog svetskog rata do danas. Zaključak? Koračamo po neistraženoj teritoriji, na obodima Evrope koja nikada nije bila ovakva kakva je sada. Stoga su i njeni antidemokratski prilepci novonikle bakterijske vrste za čije nam iskorenjivanje jeste potrebno teorijsko znanje o svima koje su im prethodile, dok do leka možemo doći jedino eksperimentisanjem na živim subjektima. To jest, na sebi samima.
Paničan strah koji izbori izazivaju u redovima Vladajuće kriminalne grupe (VKG) je direktni pokazatelj da je njihovo zahtevanje bila ispravna ideja. Do sada je već prestala da postoji mogućnost ekspresnih parlamentarnih izbora koji bi se održali početkom leta, no, i dalje se nešto može naučiti iz pretpostavke kako bi izgledao taj ekvivalent samoubilačkog juriša goloruke mase na bunkere sa mitraljeskim kupolama. Tragajući za bilo kakvim priručnim oružjem, u prethodnom tekstu sam predložio prijavljivanje pomoćne liste koja ne bi služila da bi se za nju glasalo nego da bi se povećao broj kontrolora; prevaranta nije moguće pobediti igrom koju krase gospodski maniri. Dalje, ukoliko bi Dorćolci ponovo morali da barataju sopotskim biračkim spiskovima ceo poduhvat bi u povoju bio osuđen na propast, tako da bi ovaj put teret bio na konačno dovoljno brojnim i pouzdanim kontrolorima sa lokala, pomognutim mobilnim uličnim timovima koji bi imali zadatak da snime i puste u etar na stotine organizovanih dovoženja glasača i štikliranja imena na ilegalnim spiskovima. Naoružani takvim dokaznim materijalom, građani bi morali da zatim izvedu sledeće masovne i do sada najupornije proteste, po julskom suncu. Instinktivno, ako ne i objektivno, to ne uliva preveliki optimizam – mada društvo reanimirano studentskim ustankom nema veze sa onim koje se decembra 2023. godine koprcalo na ivici odustajanja od svake nade – i dobro je što je režim pobegao čak i od takvih „izbora“, zapravo strepeći od produžetaka koji bi im sledili. Umesto toga, VKG se odlučuje za oprobanu taktiku „držanja vode“ do sezone godišnjih odmora, u nadi da će rodna sela, vikendice i plaže ugasiti već šest meseci plamteću vatru želje za pravdom. Neće.
Predstoji nam, dakle, pohod na jesenje izbore koji otvara ceo komplet dodatnih, možda presudnih alata. Kao datost se mora uzeti neophodnost funkcionalne saradnje akademske zajednice i političkih organizacija, a ako skrivena komunikacija već ne postoji za to kritiku valja uputiti studentima i njihovim profesorima. I ne, po stoti put, rezultat te saradnje ne mora biti prisustvo članova političkih stranaka na studentskoj listi za republičke izbore. Tragajući za načinom da slobodarski pokret uključi sve društvene segmente, izlažem sledeći predlog za razmatranje: tema razgovora između studenata i opozicije trebalo bi da bude insistiranje na raspisivanju izbora za skupštine Beograda, Niša i Novog Sada. Svrha ne bi bila ispravljanje bizarnog stanja u kojem gradonačelnicima tri najveća srpska grada pomisao da ih sutra ujutru očekuje pojavljivanje u javnom prostoru izaziva na jaja mirišuće noćne more. Ne, sada se bavimo potragom za mehanizmom promene. Moramo proizvesti vid premošćivanja jaza koji preti da se stvori između građana koji su početkom godine fiksirali ideju „glasanja za studente“ i pripadnika privilegovanog politikološko-analitičarskog sektora kod kojeg se upravo stidljivo pomaljaju provereno neuspešna ideja o „više kolona“ i/ili u praksi nemogući razvoj događaja sa studentima koji se vraćaju na fakultete i podržavaju nekakvu i dalje nenaziruću opozicionu listu. Ne sluti na dobro, i deluje da bismo ponovo mogli biti prisilno regrutovani u raštrkanu vojsku koja, iako brojnija, nije u stanju da ka protivnikovim bedemima usmeri odlučujući udar.
Zahtev za raspisivanjem i lokalnih izbora, uz parlamentarne, mogao bi pokrenuti lavinu. Režim bi se suočio sa užasom gubljenja urbanih centara, gde se nalaze i najveći izvori krađe javnih dobara, pa time i rasadnici korupcije opasne po život. Tako uzdrmanom, više mu ne bi bila mrska ni pomisao na umanjivanje štete raspisivanjem parlamentarnih izbora i agresivnu kampanju u kojoj je glavna poruka izmaštana dilema između Evropske unije i neutralnosti (budući da ovaj put nema Nemaca koji bi, u zamenu za litijum, uskočili u pomoć svom kolonijalnom upravitelju sa nekom novom rezolucijom o Srebrenici). Potencijalno, takav sled događaja mogao bi izazvati sveopšti obračun i preuranjeno aktivirati u tišini planirani „Milov gambit“ (ili, ako hoćete, „putinovku“) te bi bili raspisani i predsednički izbori a trenutni predsednik bi u kampanji zauzeo poziciju kandidata za premijera. Ko li bi im bio predsednički kandidat? Dajte Lazu da se igramo… ili još komičnije, Milicu Službenicu.
Mnogo je to pretpostavki, verovatno previše, ali je takođe i vrlo izgledno da bi nenadano otvaranje teme lokalnih izbora u velikim gradovima nastavilo da podmazuje točkove mašine koja se sa pokvarenim kočnicama sjuruje nizbrdo još od novembra – kada je započeo neprekidni niz situacija u kojima režim pred sobom ima dve loše odluke, uvek se odlučujući za goru. Na koncu, briga nas za njih i njihovo valjanje u blatu kakistokratije. Lokalni izbori bi sadržajem ispunili za sada teoretsku paralelnu akciju studenata i opozicije: na parlamentarnim izborima bismo imali studentsku, ekspertsku listu a na lokalnim liste sastavljene od manje istaknutih članova stranaka, sa naglaskom na poštenju i znanju, i sa liderima koji bi bili u logističkoj senci. Bile bi to međusobno podržane antikriminalne liste – podrazumeva se, bez slobodnih strelaca, mada bi trebalo da se pripremimo za pojavu „faktora Šarović“ koji bi mogao oteti glasove „ravnozemljašima“, ostavljajući ih ispod crte cenzusa. Da se ne zaboravi, više izbora koji se održavaju u isto vreme podrazumevaju i više kontrolora, te se ne bi moralo posezati za fiktivnom listom „Ujedinjenih kontrolora Srbije“. Birački spisak? NJegova opsežna provera će do jeseni biti obavljena alternativnim metodama ako što pre pronađemo ulogu za svakoga ko se nalazi na strani potrebe za slobodom.
Komplikovano? Pa, to su draži „političke artikulacije“ o kojoj svakovrsni pametnjakovići vole da pripovedaju. Studenti su do sada sami rasturali omlohavelog grmalja sitnim direktima, provocirajući ga da otvori gard kojom prilikom je „popio“ i par razornih krošea. Zateturan, ušao je u klinč u kojem se sada nalazi celokupno društvo. Da li je baš zahtevanje lokalnih izbora taj vispreni aperkat iz klinča koji bi ga mogao poslati u komu? Možda će nam se svima zajedno stvari malo razjasniti nakon predstojećih događaja u Zaječaru i Kosjeriću. I budimo upozoreni: kada se u stabilokratiji raspišu izbori…
Autor je dramaturg
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
