Preko ivice tame, sa osmehom

Naime, M. Emet Volš, Brajan Denehi, Pauers But… momci su koji naizgled apsolutno nisu imali karakterne ili, iako se radi o Americi, klasne predispozicije da svoje živote provedu pretvarajući se da nešto rade, umesto da se zaista bave nekim poštenim poslom.

(Usput, Robert Mičam, koji će tokom teksta – tj. u proširenom digitalnom izdanju – biti pomenut još barem jednom, taj „pošteni posao“, kontrast glumačkom ludesanju, konkretizovao je opisujući dijalog koji katkad vodi sam sa sobom, kao: „…idi iskopaj jarak, ukradi auto, radi bilo šta drugo…“.)

Ali eto, neki đavo se desi i tip kao što je Džo Don Bejker, sa njegovih metar i devedeset i teško ukrotivim teksaškim naglaskom, na osnovu sportskih sposobnosti upiše fakultet, upozna se sa polaznicima dramskog tečaja, odigra poneku sitnu ulogu i nakon diplomiranja i odsluženog vojnog roka ode u Njujork da postane pozorišni glumac.

Tamo ga još i prime u Actors Studio, a u jednom intervjuu je rekao da se to zbilo zahvaljujući tome što je na audiciji vrlo koncentrisano slušao svoju scensku partnerku.

Potom je brodvejska karijera išla dovoljno solidno – napominje se uloga u predstavi „Maraton ’33“ o monstruoznim pretečama rijaliti programa iz doba ekonomske krize, najpoznatije umetnički obrađenim u romanu i filmu „I konje ubijaju, zar ne?“ – da bi se prešlo na tada isključivo finansijski privlačnu televiziju, a onda stiglo i do filma koji je sjedinjavao dva dominantna umetnička poriva: stvaralačko uzbuđenje i novac (možda ne tim redom).

Dok je prošao svoj meritokratski put do velikog ekrana Džo Don Bejker se već bližio četrdesetoj, što je imalo i pozitivnu stranu – kada je došao do statusa za većinu publike novog lica koje, pak, punopravno zauzima prvo ili drugo mesto na najavnoj špici, prirodno je emitovao energiju čoveka sa nizom uspona i padova u svojoj ličnoj istoriji.

A kada smo kod istorije, retko koji glumac u jednoj godini – u ovom slučaju 1973. – ima čak tri naslova koji se pedeset godina kasnije i dalje i dalje prikazuju, izazivajući filmske ili društvene diskusije.

Možda je ispravnije reći dva i po naslova, budući da je „Organizacija“ („The Outfit“; r. Džon Flin) za to doba rutinski mračni krimić u kojem je sve na svom mestu, osim besmisleno optimističnog kraja koji je morao imati uzrok u mešanju spoljašnjih faktora.

Robert Dival i Bejker su bili toliko dobar tandem da su nastavci verovatno bili u daljem planu producenata, a scenario je ionako napisan po jednom iz serijala romana Donalda E. Vestlejka o pljačkašu Parkeru koji se drži svoje unutrašnje i manje ili više tačne podele na ispravno i pogrešno ponašanje, koliko god to u praksi katkad vodilo ka sumanutim posledicama (osim Divala, igrali su ga, pod različitim imenima, i Li Marvin, Džim Braun, Mel Gibson, nedavno Džejson Stejtam u svom najboljem filmu…).

Nije zgoreg navesti dijalog koji izvode Bejker i genijalna epizodistkinja imena Šeri Nort (krajem pedesetih od strane filmskog studija „pravljena“ da posluži kao potencijalna naslednica sve nepredvidljivije Merilin Monro):

• Hoćeš da uđeš na piće?
• Ne hvala.
• Jesi li siguran? Imamo vremena.
• Ne hvala, gospođo.
• Nešto nije u redu sa tobom?
• Čovek vremenom nauči par stvari. Ima žena koje donose nevolju.

Dakle, ne može biti više „hard boiled“, i otprilike na tom kvalitetu „Organizacija“ i ostaje, što nikako nije malo.

U „neo-noir“ kontekstu vredi pomenuti i film „Nameštaljka“ („Framed“, 1975; r. Fil Karlson), po jedinom romanu književnog dvojca bivših robijaša, takođe „nakrcan“ zabavnim dijalozima, moralnom dvosmislenošću i za današnje bezbedne standardne neverovatnim akcionim scenama.

A kada smo kod akcije, Džo Don Bejker je bio jedan od najsposobnijih glumaca – u stvari, čak možda ne „jedan od“ – za izvođenje apsolutno realistične filmske tuče koja i dalje ostaje na estetskoj teritoriji.

Zbog toga je imao i probleme kada bi došao u posetu porodici u svom teksaškom gradiću.

„Ljudi tamo ponekad misle da su filmske tuče stvarne, da mi počnemo da se bijemo pa ko pobedi. Tako da u kafani ima i onih koji bi da provere svoju snagu, pa ja kad odem kući uglavnom radije provodim vreme opušteno, u dvorištu i u krugu porodice“.

Elem, sposobnost je bila tolika da ga je Robert Klouz, reditelj filma „U zmajevom gnezdu“, odabrao da zameni pokojnog Brusa Lija u apsurdnim i upotrebnim „Zlatnim iglama“ („Golden Needles“, 1974).

I, gledajući ga u svim njegovim fascinantnim filmskim pesničenjima i bacanjima (posledici ragbističkog i pozorišnog znanja), mora vam pasti na pamet i scena iz „Bilo jednom u Holivudu“ kada Pitov siledžija izađe kao pobednik iz tuče sa Brusom Lijem.

Upravo činim sličnu grešku koju su pravili i Bejkerovi zemljaci iz postojbine: nije stvarno!

Vratimo se sada u 1973. godinu i prvi od dva filma posle kojih Bejker više nije morao da brine da li će dobiti sledeću poslovnu ponudu, i na njemu je ostalo samo da odabere koju, što on često nije činio na odveć odgovoran način („Mičel“ iz 1975. sa Lindom Evans, malteška „Završna pravda“ iz 1984. i „Leonard, šesti deo“ sa Bilom Kozbijem iz 1988. smatraju se za neke od najgorih filmova svih vremena).

„Šerif iz države Tenesi“ („Walking Tall“, 1973; r. Fil Karlson), budimo malo subjektivni, mami povlačenje paralela sa srpskom društvenom zbiljom.

Inspirisan istinitim i u to vreme i dalje odvijajućim događajima, za glavnog junaka ima Bjuforda Pasera koji završava karijeru „kečera“ i sa ženom i decom rešava da se skrasi u svom rodnom gradu.

Međutim, koliko god stara porodična kuća i njen okoliš deluju pastoralno, grad se, kako Bjuforda upozorava otac, dosta promenio.

Kriminalni elementi organizovali su dobro podmazanu i putem potkupljenih policijskih i sudskih organa omogućenu mašinu.

Svi su – poput, recimo, srpskih i albanskih kriminalaca na Kosovu (i Metohiji) – lako pronašli zajednički jezik, pa crnci i belci žive u otimačkoj slozi u kojoj svako zna svoju ulogu.

Kockarnice, šverc, javne kuće, proizvodnja katkad po život pogubne „brlje“… postali su identitet Bjufordovog mesta iz nostalgičnih snova.

Naoko nasumičnim ali u datom kontekstu logičnim razvojem događaja, on biva gotovo primoran – ukoliko ne želi da se seli – da se kandiduje na izborima za šerifa.

Zahvaljujući „kečerskom“ iskustvu umešan u radu sa masom, pobeđuje, i tada se njegov život pretvara u istinski pakao.

Puko osvajanje institucija nije dovoljno da bi se rasformirao sistem u okviru kojeg previše gadova ima interese i moć.

Valja uvek sa sobom nositi i džinovsku bejzbol palicu iz kućne radinosti, te biti spreman na najveću ličnu žrtvu.

Zbog čega?

Zbog banalnog ostanka na rodnoj grudi?

Ili zbog borbe za visoke koncepte pravde i slobode?

„Walking Tall“, tj. „Hodati uspravno“ (naslov je pravilno preveden na srpskohrvatskom govornom području tek prilikom rimejka sa Dvejnom Džonsonom), ekstremno je nasilan film, sa Bejkerom koji eksploatacijskom okviru dodaje estetsku „težinu“ naučenu u pozorištu, uspešno – naravno, uz pomoć iskusnog reditelja Karlona sa kojim će sarađivati i dve godine kasnije u frivolnijoj „Nameštaljci“ – usmeravajući celinu ka sveopštoj društvenoj analizi.

„Čarli Vorik“ („Charley Varrick“, 1973) Don Zigela, sledeći rediteljev film nakon „Prljavog Harija“ (i čini se da je sebi dao dodatno vreme da dobro razmisli), jeste zemljotres koji ruši sve do tada utemeljene vrednosti i pristupe prikazivanju kriminalnih aktivnosti u popularnoj kulturi.

Volter Matau, kao naslovni lik, čovek je za koga bezrezervno navijamo, iako u uvodnoj pljački ginu dvojica policajaca.

Verovatno je to tako zato što se ispostavlja da je opljačkana banka u dubokoj provinciji zapravo mafijaška ispostava za pranje prljavog novca?

Zigel se drsko igra sa našim predstavama o likovima, pa tako direktoru finansijske korporacije kroz koju navedeni novac protiče daje lepu scenu sa devojčicom u parku koja „čiku“ zamoli da je ljulja na ljuljašci.

I čika spremno pristaje, pristojno i iskreno, pitajući u tom trenutku usamljenu devojčicu koliko ima braće i sestara, uz još malo sitnog razgovora kakav vam može popraviti dan.

Ceo film je „nakrivljen“ u tom pravcu, uključujući i psihopatskog ubicu Molija, proganjača naših pljačkaških junaka, kojeg Džo Don Bejker igra sa zavodljivo-košmarnim šarmom kakav će inspirisati izvedbe Majkla Medsena kao Mr. Blonda u „Uličnim psima“ i Havijera Bardema kao Entona Šigura u „Nema zemlje za starce“ (znakovito, i Medsenu i Bejkeru je Robert Mičam omiljeni glumac, što pojašnjava Bejkerovo prisustvo u Skorsezeovom rimejku „Rta straha“ u kojem Mičam izvodi metafilmsku epizodu).

Zigelova poenta, tako predivno shvaćena i materijalizovana od strane Mataua, Bejkera, Džona Vernona (on je ljuljač) je: nešto ozbiljno nije u redu sa našim svetom!

Crno je postalo belo, predsednici lažu, ratovi se sada sasvim neskriveno vode za interese vojno-bezbednosnog kompleksa… i sve to se ne mora „vrištati“ putem filmskog dijaloga, već se gledalac diskretno usmerava da napusti sva svoja predubeđenja koja je razvio kroz dugogodišnje bioskopsko iskustvo.

A koje je neraskidivo povezano i sa životnim.

„Nabacivši“ par desetina kilograma, Džo Don Bejker bio je i „bond negativac“ u „Dahu smrti“ („Living Daylights“, 1987), pa onda „bond saveznik“, kao agent CIA-e u prva dva filma sa Pirsom Brosnanom.

Ipak, ekskurzije u 007 svet bile su „pos’o“ – mada, u pogledu odnosa sa rediteljem i više od toga – kao što je vrhunski zanatski doprinos dat i u „Fleču“ sa Čevijem Čejsom (Bejker je, između ostalog, angažovan da bi bio održan balans nadrealne komedije i vrlo stabilne kriminalističke priče), ili filmu „Stvarnost ujeda“ („Reality Bites“, 1994) gde kao otac glavne junakinje (Vinona Rajder) uspostavlja od prve sekunde jasan kontrast ironičnoj generaciji Iks.

Ne smeju se zaboraviti ni scene koje Bejker kao senator Džozef Mekarti deli sa Džejmsom Vudsom u velikom televizijskom filmu „Građanin Kon“.

Koliko god sve što je u domaćim, američkim filmovima radio tokom osamdesetih i devedesetih bilo najčešće kvalitetno i uvek dramski funkcionalno, nije bilo u punoj meri i emotivno zadovoljavajuće, te ćemo tekst zaokružiti sa Bejkeru omiljenom britanskom serijom „Ivica tame“ („Edge of Darkness“, 1985) – koja, uz to, i ispunjava uslov sadašnje srpsko-globalne društvene relevantnosti.

Engleska prve polovine osamdesetih je, u objektivnom viđenju scenariste Troja Kenedija Martina, država zaturenih etičkih normi.

Valja primetiti da je Škotlanđanin Martin petnaestak godina ranije inicirao i kompletirao scenario filma „Kelijevi heroji“, što znači da celog života baštini libertarijansko-anarhističku naklonost ka malom čoveku koji, priteran u ćošak, pokazuje srednji prst vlasnicima moći.

Reditelj je, pak, Martin Kembel (potpisaće i rimejk sa Melom Gibsonom iz 2010) čiji će biti i prvi „bondovi“ sa Brosnanom – otud u njima i Bejker koji je iznad svega bio, reklo bi se, drugarski tip čoveka.

„Ivica tame“ počinje scenom u kojoj od glavnog junaka, policijskog inspektora Krejvena (Bob Pek), biva ne baš okolišno zatraženo da istragu prevare na izborima za vođstvo rudarskog sindikata malo stavi na stranu, dok se ne završe novi izbori.

Njegova ćerka je studentkinja, levičarka i ekološka aktiviskinja (Džoana Voli, posle filma „Vilou“ Voli-Kilmer), koja biva upucana u njegovom prisustvu, nakon što je ubica uzviknuo inspektorovo, a može biti i ćerkino prezime.

Dan kasnije, naš na molekule rastavljeni junak otvarajući fioke mrtve ćerke pronalazi vibrator (što se može razumeti), pištolj (što već pali alarme), kao i gajgerov brojač i predmet na koji aparat „podivlja“.

Krejven, počinjući da „njuška“, biva primećen od strane državnih službi, pa zatim povezan sa agentom CIA-e Darijusom Džedburgom, na prvi pogled neverovatnom pojavom koju će Džo Don Bejker opisati kao čoveka koji zna da može da umre u svakom trenutku, pa je stoga jedino razumno da svaki trenutak i koristi na hedonistički način.

Uskoro postaje jasno da su Krejven i Džedburg pioni u igri korporacija i bezbednosnih službi, sa rudnikom (veza sa sindikalnim prljavostima sa početka priče) čije se ugašeno okno koristi za odlaganje nuklearnog otpada.

Bejkerov Džedburg je, ukratko, šarmantni državni ubica koji je video, doživeo i počinio svaki zamislivi i nezamislivi etički prestup.

Kao takav, on je i hranitelj i potencijalni rušitelj sveta „Ivice tame“ i sistema toliko ogrezlog u materijalnoj opsesiji da – sve i da hoće, a neće – nije u stanju da zauzda svoj napredak u propast.

Kada je, uz potonjeg iznenađujućeg dobitnika Peka, Džo Don Bejker nominovan za najbolju glavnu ulogu na dodeli BAFTA nagrada, u tadašnjem intervjuu je primetio: „Nominovani su i Ben Kingsli i Alek Ginis. Jeb’o sam ježa“.

Vrcavi realista u svakoj situaciji, a usput je i spretno „provukao“ u kakvom se uzvišenom društvu nalazi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.