Priča o neuparenim konjima

Namesto tamnih prozora i mukle tišine čula se vreva, a uveče, pred starim zadružnim domom, u oblaku prašine ječala je graja: dve malobrojne ekipe na malom fudbalu (za zamene nije bilo), a publika od naših vršnjakinja i onih koji nisu odlazili kućama dok pivo ne izvetri, lošima u igri je vikala: Izađi, da pojačaš ekipu!

Jutrom smo, od ranog proleća, išli u polja, na njive. Nisu brektali traktori ni mirisala zgorela nafta: rogate volove (krave su bile nepogodne zbog bremenitosti) pred plugom u brazdi zamenili su konji. Neke su brazde bile dugačke, a zemlja (neugarena u jesen) otvrdla od mrazeva i gaženja; dužili su se prolećni dani, i bilo je teško konju izdržati upregnut samom na rudi do mraka.

Da bi se lakše zaorale brazde, da bi se brže i kvalitetnije zasejao usev (oranje je bilo dublje), sparivali (uparivali) smo konje. Ako bismo ih dobro uparili, bila je to složna i dobra vuča, bez vike, bez biča, i njiva bi (prosto bezbolno) bila savladana. U protivnom, konji bi, loše upareni, pokušavali da grizu jedan drugog, a da nisu zapregnuti i da ritnu ili se razbeže na različite strane. NJiva bi tako ostala neorana, u parlogu, a neujednačena i neuparena vuča bila je neopisivo mučenje i za konje i orače.

Eto nauka koji nisu imali prilike da steknu današnje opozicione junoše, sa viškom školske a manjkom prirodne učenosti, samoupregnuti (samopozvani) u rudu, namerni da zaoru duboku brazdu naše svetle budućnosti. Kao i Ovo, koje je (po nepotvrđenoj priči) počelo “staž” u nekoj londonskoj gvožđari prodajući štafove, bez upisa u radnoj knjižici (mešanje punjenih paprika i sarmi se ne upisuje) – tako i oni imaju blanko “referenc liste” i teško je pomisliti da su njihove neiskustvene priče od uverenja, naročito kad je u pitanju vođenje države.

Ali, ne ponašaju se tako samo te junoše nebrijanih lica – dva takva su se isprsila i na prošlim zaječarskim izborima na dve liste – tako se, kao neupareni konji, ponašaju čak i oni koji su već prošli neke cikluse, koji su u svoja politička delovanja ubrojili već i decenije, nesvesni težine zadatka pred kojim će se naći ako se kojim slučajem dokopaju vlasti i ovako nesložni, a to je činjenica da nikada, ni u jednom ratu, nismo bili ovako satrveni, ovako uništeni, razvaljeni (devastirani), ovako sluđeni i poniženi, na svim poljima, u svim segmentima, u svim slojevima – od akademika (pred dvadesetpetoricom potpisanih skidamo kapu), do ratara. Toliko razvaljeni, da je sada teško verovati u mogućnost bilo kakvog oporavka, kao što smo se posle svih ratova oporavljali i obnavljali.

Možda je sva prethodna priča o neuparenim konjima banalna i čak suvišna – možda je bolje pročitati im priču koja je nekada bila u našim čitankama za prvi razred: Priču o sedam prutova, predočiti im šta znači biti svezani zajedno u snop, a šta pojedinačno, pod onim kolenima i nogama koje onako trapavo hodaju. Ako uopšte ti samopozvani spasitelji i obnovitelji umeju da čuju i slušaju.

Trinaest godina je dug period. Za trinaest godina (čak i uz jednu ponovljenu godinu) završavalo se obrazovanje većine današnjeg srpskog življa u ovoj jedinstvenoj državi u svetu – državi bez definisanih granica.

Ali kad se skupe sve te teoreme, obrasci, definicije i delovi prirodnih i društvenih nauka, čije su nam početke, šturo sabrane i škrto selektirane pokušavali da utuve u glave brojni učitelji, nastavnici i profesori – dakle, kad se ta smeša Njutna i Volte, Arhimeda i Aristotela, Atile i Karađorđa, Andrića i Dositeja, Vizantije i Rajha, SUS motora i trofaznog sistema … stavi na jedan tas – pretežaće onaj drugi, sačinjen od trinaestogodišnjeg sumanutog prosipanja besmislica i laži, baljezganja i gluposti isteklih iz nabreklih usta, podlog licemerja i blamaže teško razumljive normalnom umu, uz ozbiljnu sumnju o Njegovoj uračunljivosti jer je Ovo neovlašćeno širokom rukom rasprodalo ili kolonizovalo veliki deo našeg poseda; porobilo, kao nijedan raniji okupator, a mi, ovako slabašni pod njegovim stopalom, ne znamo i ne slutimo dokle će to ići.

Penzionisani urednik i voditelj Radio Novog Sada (prijatelj, B. M.)) kaže da za trideset godina nikada nije odslušao ni minut svojih emisija, ni video insert retkih TV gostovanja, a daleko je od kvazimodovskog lika. Moja malenkost, i kad je veoma retko morala pred kamere, nije se gledala, a jutarnji susreti sa ogledalom su neprijatnosti sa kojima počinjem nove dane, i često gledam samo gornji deo ovoga što mi se posadilo na ramena (čelo, kad se češljam), mada na ulici srećem i znatno ružnije ljude, bar po mom ukusu… Nisam siguran da li u tom kabinetu postoji devet ili dvanaest ekrana pred kojima Ovo sedi i gleda se (kad nije tamo odakle se slika emituje) i ima želudac da to – svoj uprepodobljeni nabubreli lik vidi i podnese bez gađenja.

Sve ima svoj kraj pa čak i Minimaks, govorio je još pre pola veka jedan nedefinisani karikaturalni lik, koji je pod plaštom satiričnih formi na mala vrata i perfidno uvodio u naše standarde neukus i kič, a mi ga (neuki i neiskvareni) iskreno obožavali i divili mu se.

A Ovo, koje se u tom vremenu rađalo i osovljavalo na neuke i nespretne noge, u tom poluvekovnom vremenskom dobu i samo izraslo u znatno karikaturalniji lik, ili ne prihvata tu mudrost i jedinu izvesnost (da je sve u konačnosti), uvereno da će pobediti i staviti pod kontolu i prirodne zakone, kao što je pod kontrolu stavilo sve ljudske zakone – ili, jednostavno, u svojoj bolesnoj uobrazilji još nije shvatilo da na kraju svakog puta postoji okončanje, ali ne u vidu ciljne trake, koju će u punom trku pobednički prekinuti svojim grudima i stati na slavoluk, već okončanje u vidu jedne konačne tačke, tačke imenovane smrću, tačke iz koje će već sledećeg proleća pronići trava.

Autor je književnik iz Zaječara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.