Projekat „gospođa Dautfajer“

Gordana Logar Samo posle dan-dva pokazalo se koliko je bilo površno, usputno i neopravdano nonšalanto uverenje i izjave – važno je da je Karadžić uhvaćen, a sve ostalo je u drugom planu. Na kraju krajeva, svi znamo, i logično je, da ga je neko važan krio, u policiji najverovatnije, ali sve je to sad prošlost. Govorili su to, između ostalih, i zvaničnici iz građanske opozicije kojima bi to najmanje priličilo.
Da li je stvarno u drugom planu to sve što se s Karadžićem dešavalo i da li je to sve samo holivudska priča slična onoj iz filma „Gospođa Dautfajer“ gde se Robin Vilijams, bez znanja ikog drugog, samo uz pomoć jedne ličnosti, svog brata, stručnjaka za šminku, pretvorio u ljubaznu sredovečnu guvernantu tako upečatljivo da su bili nagrađeni Oskarom za masku. Da li stvarno ne bi trebalo obelodaniti, iz Vladinih odgovarajućih resora, ko je iz policije bio u timu zaštite i po čijem naređenju.
Nema opravdanja za Vladu čiji su ga službenici lišili slobode i spremaju za Hag da ćuti o tome ko je sve vreme znao – sigurno to nije samo nećak Karadžićev i njegova prijateljica s kojom se baš slučajno negde sreo – puteve maskiranog čoveka osumnjičenog i zvanično za ratne zločine, za upravljanje snajperskom paljbom s Pala puna 43 meseca na Sarajevo i na Sarajlije. Opravdanje, da bi takve informacije koristile Ratku Mladiću izgledaju kao neka vrsta lakog ismevanja javnosti. Konačno, ako ni zbog čega drugog, ta dvojica su punih 13 godina „nedostupni“. Slaviti hapšenje Karadžića a skrivati – ne jatake – već one koji su sve smislili i sproveli u delo „projekat gospođa Dautfajer“ kao sprdnju žrtvama, moralo bi biti neprhvatljivo za ozbiljnu državu, za sadašnju vladu, za domaću javnost uopšte. O stranoj sada nije reč, mada ima razloga i za to. Jučerašnja izjava ruskog ambasadora, na primer, da sumnja u pravdu za Radovana u Hagu, može biti shvaćeno od nasilnika na ulicama Beograda kao podrška njima.
Obaveza vlasti je da progovori i to ne zato da bi svi organizatori bili kažnjeni, već zbog toga što „projekat gospođa Dautfajer“ još živi. Na ulicama, gde spontanih protesta nema, gde su osmišljeni i organizovani nasilje, razaranje, pretnje, a posle i ubijanje. U takvim projektima, cilj je uvek – konačno rešenje. Tu spada i rasturanje institucija, ne samo Vlade već i Skupštine, ma kakva da je. Nije isključeno da je deo svega i „dvosmerna saradnja“ sa Hagom za koju niko suvislo ne bi mogao da kaže šta znači. Možda isporučiti Srbiji nekog od sudija za koje se ne bi moglo reći da su im presude bile pravedne? Da više nije ili uopšte nije reč tek o ideologiji, drukčijem pogledu na svet kako su svih protekih godina pokušavali da dokažu oni iz Obraza, Dveri i konačno sam profesor Čavoški, svedoče i radikalski (SRS) poslanici. Zvaničnici, dakle, na čelu razbijačke kolone. Da nije reč ni o Srbima-patriotama najbolji dokaz su njihove poslaničke legitimacije – štite se njima umesto da ih „patriotski“ i „junački“ bace spremni da pred svima za svoje ideje odgovaraju, ginu, bore se.
Da li se neko još uopšte seća da su nesreća, rat i zločini ovde počeli jezikom mržnje, napadima i pretnjama, a trajalo je celu deceniju. Napad na novinare danas je u tom pravcu dokaz više. Nemaju, ili još nemaju, uz sebe moćne elektronske medije kakav je nekad bio Dnevnik RTS, pa njih da puste, a ostale prebijaju. I baš zato Vlada i vlasti se moraju oglasiti, otkriti nosioce projekta, naredbodavce i zaštitnike i to po svaku cenu, čak i ako im neće sve ići naruku. Neka otkriju što znaju (valjda znaju da otkriju tako da se Ratko Mladić od toga ne okoristi!). Uz dalje ćutanje vlasti, nastavak orgija iz Skupštine na ulicima neće imati kraja ili možda hoće, ali kakvog?