Prošlost ima svoju budućnost

Milinko Bujišić Od predizboprne kampanje može biti žešća samo postizborna kampanja. Oni koji nisu zadovoljni brojem glasova, a uglavnom niko nije zadovoljan, nastavili su ubitačnim tempom da ubeđuju narod da vladu ne može sastaviti niko osim njih. Broj glasova, odnosno volja glasača, posle izbora postaju nevažni.
Budućnost je shvatila da je ne bi bilo da nema prošlosti, kao što nema ni prošlosti bez budućnosti. Zahvaljujući ovim izborima videlo se da nema granice između prošlosti i budućnosti, da vreme kao kategorija, zapravo, uopšte i ne postoji, dok prostor, takođe kao kategorija, tapka u mestu. Osim para, laži i prevara, teško da šta drugo i postoji.
Sve pobednike na ovim izborima spajaju postizborni principi koji se prilično razlikuju od predizbornih. Ono što nisu umeli da definišu pre izbora, definisali su posle. Na svim tim principima je toliko rađeno, toliko su glancani i doterivani, da nema te stranke, tog lidera, tog živog stvora koji te principe ne bi potpisao. Dakle, nema drugih principa osim zajedničkih principa. Samo je razlika u tome ko će te principe bolje i brže pretvarati u dela.
Pokušali smo da napravimo popis svih principa koji su do sada usaglašeni, da se ne bi desilo da – kad se formira vlada – odgovorni zaborave na njih. Od silnih tekućih operativnih poslova koji ih čekaju.
Da zemljom upravljaju oni kojima je vlast iznad svega, koji je najviše vole i koji su spremni da i za nju život daju, bez obzira šta o njima narod mislio i bez obzira na izborne rezultate.
Da svi, upregnuti, povučemo zemlju napred i iščupamo je sa dna kontinenta.
Da narod bolje živi, jer je to, po oceni svih lidera, zaslužio. Mi smo narod, kako kažu, koji nije ostao dužan bedi i siromaštvu i koji je ispoštovao sve njihove zakonitosti.
Da se otvori toliko radnih mesta kako bi svako ko želi mogao da radi.
Da plate zaposlenih dostignu evropski nivo kao što su to već uradile cene domaćih proizvoda.
Da se penzionerima, koji su naša prošlost, naša sadašnjost i naša budućnost, naša sudbina i naša poslednja nada, povećaju penzije, adekvatno povećanju plata zaposlenih, ako se nekad zaposle.
Da se izgrade mostovi, ili da se isuše reke ili promene njihovi tokovi, kako bi ljudi i divljač mogli da se kreću u željenim pravcima.
Da se najpre izgrade obdaništa pa tek onda deca, a ne obrnuto, kako je do sada bilo.
Da se uvede besplatno školovanje za sve one koji bi, eventualno, poželeli da se školuju u domaćim školama i na univerzitetima.
Da se smanje porezi i na zarade i na nepokretnosti i na promete, kako bi narod lakše disao.
Da se ono malo još neprodatih domaćih firmi ponudi domaćim tajkunima koji su na svojim leđima izneli celu predizbornu kampanju i koji i sada, svom snagom, rade na formiranju odgovorne vlade.
Da se mito, korupcija i svaki drugi kriminal stavi pod strogu kontrolu vlasti, kako se ne bi dešavalo kao do sada, da se svaka fukara bavi tim poslovima.
Da se svi regioni podjednako razvijaju i da se u njih ubacuje zdrav novac. Ne smeju sever i zapad da prednjače ispred istoka i juga, kako je to u drugim delovima sveta.
Da se nacionalni dohodak po glavi stanovnika poveća višestruko, i to odmah nakon formiranja vlade.
Da se sve ovo plati iz stranih investicija koje će, kad se okupimo oko ovih principa, pohrliti na ovo tržište, jer investicije vole plodno tle, a investitori stabilne sisteme i nacionalno odgovorne vlade.