Prvo budžet, onda dalje

Dobra ekonomska vest je da smo nakon sto dana iščekivanja i nerviranja najzad dobili novu vladu. Loša je da sada treba da čekamo još sto dana da vidimo i nekakve rezultate rada te nove vlade. Da li će u ovih sto dana biti manje nerviranja javnosti i građana – videćemo. Vreme koje je utrošeno na dogovor o formiranju koalicije i način na koji je to urađeno ne pruža osnove da budemo optimisti. Ali, bili optimisti ili pesimisti, ni ovo novo čekanje nećemo moći da izbegnemo. To čekanje najbitnija je ekonomska izvesnost.
U ekspozeu premijera Koštunice građani su dobili lepa obećanja. Kada se kaže da je najviši cilj Vlade da u svakom delu Srbije mora da se živi bolje, mirnije, sigurnije, da mora biti više posla za građane i da njihov životni standard mora da bude bolji – onda to doista lepo zvuči. Pogotovu što premijer, uz smanjenje nezaposlenosti i siromaštva, kao ključne ciljeve u oblasti socijalno-ekonomske politike navodi i nastavak velikih strateških investicija, kao što su autoputevi i gasovod, pa završetak privatizacije i privlačenje novih direktnih stranih investicija i najzad, jačanje ekonomskog povezivanja sa zemljama u regionu.
Obećanja su, međutim, jedno, a realizacija tih obećanja je drugo. Ostvarivanje ovakvih programskih ciljeva nije lako u situaciji kada je vlada prinuđena da nadoknađuje izgubljeno vreme. Prve mere moraju biti „vatrogasnog karaktera“, a ključni vatrogasni dokument koji će biti i svojevrstan ekonomski test za novu vladu je – budžet. Dobićemo ga, bar prema obećanju Božidara Đelića, do kraja juna. Tek posle usvajanja budžeta biće jasnije kuda – kada je o ekonomiji reč – ide Srbija. Nešto brži rast inflacije tokom narednih meseci je neizbežan. Okvir tog rata zavisiće dobrim delom od budžeta i vladinih poteza.