Da nije bilo „Balvan revolucije“ ne bi bilo „Oluje“

Način obeležavanja tragičnih trenutaka iz nedaleke prošlosti, kako se to radi u Srbiji, je sistematsko podsticanje selektivnog zaborava i isto takvog sećanja. „Oluja“ je tipičan primer, ali ne jedini. Pogromaški čin proterivanja oko 200 hiljada Srba iz Hrvatske u avgustu 1995. svake godine diže se na najviši nivo nacionalnog sećanja, koji polako poprima mitske razmere i u kolektivnu svest usađuje još jednu nemilu istorijsku epizodu, kao dokaz da su Srbi uvek i svuda stradali, uprkos svojoj pravednosti i nebeskoj veličini.

U državnom obeležavanju progona Srba iz Kninske Krajine, isključivo se govori o nepravdi nad njima, etničkom čišćenju, masovnosti odmazde, pojedinačnim žrtvama i sudbinama, što se ne može sporiti, ali bilo kakvog ulaženja u razloge, uzroke svega što je tome prethodilo – ni reč. Zgranutost nad nesrećom prognanih treba da pojača učitavanje uverenja da se ni iz čega pojavilo, obnovilo zlo, da je neko iz čista mira odlučio da ponizi i protera ljude koji su mirno živeli i nisu pravili nikakve probleme.

Analiza prošlosti ne može biti objektivna i celovita, ako zanemaruje kauzalnost, uzročno-posledične relacije. U tome je hronologija neumoljiva. Šta je čemu prethodilo i kakav je sled događaja. U srpsko-hrvatskim odnosima u Hrvatskoj, devedesetih, „Oluja“ je bila na kraju. Na početku je bila „Balvan revolucija“ 17. avgusta 1990. kao oružana pobuna srpskog stanovništva, kada je srpska policija Milana Martića podelila oružje civilnom stanovništvu, a putevi zaprečeni stablima posečenog drveća. Tada je prvi put zamirisalo na rat. Oružje tada nije upotrebljeno, ali jeste nešto kasnije, u martu 1991. kada je srpska policija na Plitvicama otvorila vatru na hrvatsku policiju. Poginula su dva policajca, sa svake strane po jedan. Tako je počelo. Iz Beograda i Zagreba se dolivalo ulje na vatru, dolascima Arkanovih bašibozluka da „pomognu braći“ i najavama u beogradskoj štampi o spremnosti dve hiljade dobrovoljaca da krenu iz Srbije do Knina, a sa druge strane pojačanim narativom nove hrvatske vlasti o „remetilačkom faktoru“ i vekovnom snu o samostalnoj državi. Podrška JNA srpskim pobunjenicima je posebna priča koja snažno indikuje zloupotrebe od beogradskog rukovodstva i produbljuje uzroke raspada.

Srbi su se pobunili zbog zabrinjavajućih promena u Ustavu Hrvatske, pobede Franje Tuđmana na izborima, separatističkih težnji zvaničnika nove vlasti, obnavljanja znamenja koja su podsećala na ustašku NDH. To su bili realni uzroci njihovog otpora, ali da li su se i oni dogodili ni iz čega? U drugoj polovini osamdesetih, što se u posmatranju kasnijih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije često zanemaruje, u Srbiji su se događali procesi koji su uveliko destabilizovali zajedničku državu, a i samu Srbiju. Problemi na Kosovu podelili su srpsko društvo, a probuđeni nacionalizam doveo je na vlast Slobodana Miloševića koji je na ideologiju socijalizma nakalemio nacionalizam, potiskujući levu ideologiju i otvarajući široko vrata desnici. Arogantnom, agresivnom politikom Miloševićev režim je sve više stavljao do znanja da političkih, razumnih rešenja neće biti ako se ne udovolji njegovoj volji. Političari iz drugih republika videli su kako se Milošević ponaša u svojoj republici i opravdano bili zabrinuti za zajedničku državu. Osma sednica CK SKS, događanja naroda, „jogurt revolucija“ i smena vojvođanskog rukovodstva, Gazimestan, obračuni sa neistomišljenicima, proterivanje velikog broja novinara iz njihovih redakcija i zloupotreba najuticajnijih medija u propagandne svrhe, nisu najavljivali ništa dobro. Jedan nacionalizam pojačavao je drugi, nametanje svoje volje drugima proizvelo je želju da se iz takvih odnosa izađe.

Apologeti zvaničnog odnosa države Srbije prema ovim zbivanjima naglašavaju posledice bez ulaženja u uzroke, ali taj pristup prihvata i veliki broj onih koji sebe vide na suprotnoj strani od aktuelnog režima. I oni govore samo o tuđoj krivici, ne pominjući odgovornost sopstvenih sunarodnika i tako, zapravo, legitimišu iskrivljenu sliku koju stvara vlast. To se pre desetak dana dogodilo i politikologu Mladenu Mrdalju koji je u listu Danas, tekstom „Savršeni genocid“ „objasnio“ fenomen „Oluje“. Autor zanemaruje činjenicu da je Srbija prva promenila republički Ustav, faktički ukidajući autonomiju pokrajina, ali ih je ipak, posle nametanja svojih kadrova u njima, koristila da na nivou federacije blokira zajedničke odluke. Po Ustavu iz 1990. godine Srbija nije morala da poštuje odluke savezne države, ako joj se ne dopadaju. Advokat Srđa Popović je tada konstatovao da je „donošenjem ovog Ustava, Milošević Srbiju praktično izdvojio iz ustavno-pravnog poretka SFRJ“.

Mrdalj govori o nacionalističkoj politici Franje Tuđmana, ne uviđajući činjenicu da u vreme kada je Milošević uveliko uspostavljao vlast u Srbiji i podrivao Jugoslaviju, za Tuđmana niko nije ni znao. On je direktan proizvod onoga što se događalo u najvećoj republici, kao i želja za odvajanjem iz zajedničke države koja se javila i u drugim republikama. Kome danas nije jasno da su od Srbije pobegli svi, ništa mu nije jasno. Jednostrane Mrdaljeve reminiscencije naglašavaju da je aktuelni hrvatski premijer Plenković podržao nacionalistički i proustaški koncert Marka Perkovića Tompsona, ali nema reči o prisustvu Aleksandra Vučića u „ćacilendu“, na Vidovdan, gde su se pevale četničke pesme i slavilo u ništa manje nacionalističkom raspoloženju. Pomenuti tekst mogao je da bude objavljen i u Informeru, Kuriru, Večernjim novostima, jer je njegov sadržaj adekvatan uređivačkom konceptu ovih novina, razume se i stavovima vlasti, pogotovo pominjanje „bezrazložnog“ otpora velikosrpskoj hegemoniji iz prošlih vremena, a koja je i trenutno sve prisutnija. Opaska u Danasu ispod Mrdaljevog osvrta, da „tekstovi u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku“, više je nego opravdana.

Kada je reč o sudbini Srba u Hrvatskoj, u zaborav se potiskuje i Plan Z-4, o kome se, doduše ne za jednim stolom, raspravljalo do pred samu „Oluju“. Ovaj plan, pripreman mesecima, konačno je srpskom narodu ponudio autonomiju koja je podrazumevala elemente državnosti: grb, himnu, zastavu, monetarnu politiku, predsednika. Ustav i zakoni Hrvatske bi važili i na ovom području, ali tek kada ih odobre predstavnici Krajine. Područje autonomije bi bilo demilitarizovano, a hrvatska vojska bi mogla da uđe na njega samo na poziv predsednika Krajine. Ovo je čak i više od onoga što su Srbi tražili „Balvan revolucijom“ pet godina ranije, ali je odbijeno. I Tuđmanu nije bilo drago da prihvati plan i verovatno su u pravu oni koji kažu da ga je prihvatio jer je očekivao da ga druga strana neće prihvatiti. Ali druga strana je imala naloge iz Beograda i, kako je jednom prilikom rekao Milan Babić, „Martić sluša samo Miloševića“. A Milošević je već tada kalkulisao sa mogućnošću gubitka Kosova, ako se analogno Kninskoj Krajini predloži nešto slično.

Kako je moguće danas ne videti koliko su Srbija i srpski narod višestruko izgubili zbog nezrelosti i nesposobnosti sopstvenih rukovodstava, pa se uzroci stradanja Srba i dalje traže samo na drugoj strani i taj narativ traje i danas? I zar nije jasno da se time homogenizuje javnost oko zvaničnog mišljenja režima koji „nacionalnim interesima“ manipuliše danas kao i pre 40 godina.

Autor je profesor univerziteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.