foto (BETAPHOTO/Katarina Redžić)Ima tu nečega jako simboličnog u spaljenoj zastavi Srpske radikalne stranke, koju je podložila pobunjena masa u subotu veče u Novom Sadu. U toj vatri kao da je gorelo čitavo četrdesetogodišnje carstvo zla. Ako malo bolje zagledamo, videćemo u tom plamenu našu propast koja je kulminirala u ovom „dobu pacova“.
Sve ima svoj početak i ništa nije izolovano jedno od drugog, pa tako ni ova naša sumorna realnost nije krenula 2012. godine u maju, kada je Srpska napredna stranka krenula da pretvara ovu zemlju u neoradikalsku rupčagu.
Scene ekstremnog nasilja po ulicama Srbije prema pobunjenim građanima, svedočenje devojke u kojoj je državnoslužbenička gnusoba preti silovanjem pred drugima, brutalno prebijanje mladih ljudi koji leže na ulicama, privođenje maloletne dece i ophođenje prema njima kao prema najokorelijim mogućim kriminalcima – sve su samo rezultati višedecenijskog ludila u kojem Srbija tako berićetno tone.
Postoji ta volšebna konekcija – može da se uhvati i te kako, ako se dobro zagledamo – između bacanja cveća na tenkove ’91. koji idu prema Vukovaru i sadašnjeg premlaćivanja ljudi na kolovozu. Dobro je Toma Marković u svom tekstu „Rat se vratio kući“ analizirao celu situaciju. „Banda koja je započela četiri rata devedesetih godina, koja je harala po susedstvu, napravila silne ratne zločine, uništila sve čega se domogla, unesrećila milione ljudi i na tome izgradila karijeru – sad bi da nešto slično pokrene na domaćem terenu. Pošto rat više ne mogu da izvoze van granica Srbije, radikali svih boja bi da malo satiru sopstveni narod, sve ostale su već satrli, a i trenutno su im van dosega“, veli Marković.
Međutim, sve ove godine većinska antivučićevska javnost je konstantno bežala od pitanja ratnozločinačke prošlosti, govorila je da nije vreme za te stvari, da se okanemo već jednom prošlosti i da ćemo se time eventualno baviti kada ove neoradikale oteramo na smetlište povijesti. Ipak, kada se te stvari potiskuju i tabuiziraju se, onda krenu da ispadaju iz ormana, jer istina o ovoj zemlji je mnogo mračnija, ogavnija i grdnija nego što bismo mogli da pomislimo. U njenim temeljima leži na hiljade mrtvih, nestalih, raseljenih i proteranih.
Jer ona nam govori – voleli mi to ili ne – da su srpska policija i vojska devedesetih godina činile apsolutno najstrašnije zločine – rame uz rame s paravojnim formacijama, koje su danas utopljene u SNS i njihovu tobože patriotsku klijentelu. Masovno ubijanje i etničko čišćenje morali su tada biti kulturno i ideološki opravdani, pa su im taj moralni kišobran davali akademska elita, Srpska pravoslavna crkva i politički establišment. A danas ovim scenama nasilja daju legitimitet propaganda i međunarodna zajednica, koja se tako zdušno uzdržava da kaže bilo šta kako ne bi povredila osećanja našeg vođe.
No, Srbija je devedesetih pokazala sav repertoar onoga što država može da učini kada odluči da upotrebi svu silu nad ljudima koje proglasi neprijateljima. Tamo su bile Srebrenica i Prijedor, sa masovnim grobnicama i planskim uništavanjem života; Foča gde su žene tretirane kao ratni plen; Vukovar, sravnjen do temelja; Kosovo, sa etničkim čišćenjem i deportacijama čitavih sela. U tom vremenu država je probala svoj arsenal – i fizički i psihološki, i u logorima i na ulicama, i u genocidu i u sadizmu svakodnevnog tipa.
A danas, dve i po decenije kasnije, kontekst je skroz drugačiji, ali je nažalost ta radikalska metoda i tehnologija vladanja ista. Ista ta mašinerija ne može da maltretira okolne zemlje, ali joj je zato tu sopstveno stanovništvo.
Lomljenje ruku i nogu, sadizam, svirepost, nemilosrdnost – sve je to ratni repertoar, sada primenjen na ulicama domaćih gradova. Jer ono što se ovih dana zapravo brani nije nikakva državnost, niti Kosovo, niti srpski identitet, niti pravoslavlje, niti ognjišta, već stečeni kapital srpskih velikaša, umnožena bogatstva i pljačkom nagomilani imetak tranzicionih profitera i ratnih dobitnika.
Ta kasta sada brani sebe, svoje vile i svoje račune, više se to ne skriva, i zbog toga ovo jeste na jedan izopačeni način nastavak toga, nadajmo se i poslednji čin, četvorodecenijskog carstva mraka.
Ono što su radili tada, pokušaće i sada, doduše modifikovano i prilagođeno okolnostima i datom trenutku. Postavlja se pitanje šta bi bilo da nema interneta, mobilnih telefona i kamera. Odgovor je u devedesetim godinama.
Mehanizmi su isti: dehumanizacija, zastrašivanje, kršenje dostojanstva, prebijanje tela da bi se ubila volja, prikazivanje snimaka privedenih ljudi okrenutih ka zidu kako bi se uterao strah. Kada gledamo policajce kako pendrecima razbijaju glave mladima po asfaltu Beograda, mi zapravo gledamo istu školu nasilja koja je svoje akreditaciju zaradila u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu. Razlika je samo u geografiji, ali je zato matrica ostala ista.
Jer to carstvo zla nikada nije znalo da opstane drugačije nego kroz brutalnost. I dok je tadašnji sadizam imao dimenziju etničkog čišćenja, današnji ima funkciju očuvanja kapitala i vlasti novopečene klase. I kao što je tamo rat bio opravdan, jelte, odbranom nacije, tako je danas ova represija opravdana odbranom stabilnosti. Ipak, u toj spaljenoj zastavi vidi se i da je vreme straha prošlo. Niko ih se više ne boji. Vidi se kraj. Nazire se u tom plamenu izlaz. Možda je na kraju njega voz a možda i sunce, nećemo znati dok ne dođemo do izlaza.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
