Sad ne bi vredelo ni "Srbijo izvini": Srpsko društvo ne postoji, ali su na protestu ispred Informera udareni temelji 1Foto: Danas/Vojin Radovanović

„Ženski bes“ kako je okarakterisala aktivistkinja „Ženske solidarnosti“ Jelena Riznić, organizacije koja je pokrenula proteste ispred redakcije režimskog tabloida „Informer“ zbog sramnog „megaekskluzivnog“ intervjua višestruko osuđivanog silovatelja Igora Miloševića okupio je u subotu više hiljada ljudi. Nakon protesta Riznić je rekla da su im upućene pretnje.

Jednoglasno su u subotu poručivale da su besne, da nisu bezbedne, i da nije samo problem Informer, već čitava pozicija žena u srpskom društvu.

Društvu koje ne postoji, kako je to pre koju godinu primetio Svetislav Basara.

Davno je to ogoljeno, ali kako ne želimo da se pogledamo u ogledalo i sebi priznamo i ovu činjenicu nešto se uvek čudimo kad nam ta činjenica lupi šamar.

Kad bi se malo izvukli iz svoje kože videli bismo da tumaramo, vrtimo se u krug, lečimo iluzijama, dozvoljavamo da nas koriste u svoje dnevnopolitičke svrhe, unezvereni tražimo bilo kakvu sigurnost, gledamo da se snađemo, skrpimo kraj s krajem. Zaboravivši na nadu, prihvatili smo životarenje kao surogat za život. Normalno nam je da živimo bez sistema, da dišemo vazduh koji nas truje, da političari kradu, da su plate male, da strahujemo. Jer „tako je uvek bilo i biće, ovde nikada ne može biti bolje“. Koliko puta sam samo tu konstataciju punu malodušnosti prouzrokovanu izneverenim nadama čuo.

Sad ne bi vredelo ni "Srbijo izvini": Srpsko društvo ne postoji, ali su na protestu ispred Informera udareni temelji 2
Foto: Printscreen/YouTube/Danas

Osnovni temelj društva su solidarnost, empatija, etika, to da brineš kako će neko drugi da se oseća zbog tvog postupka. I to ne čak po onoj – nemoj drugome ono što ne bi da tebi drugi uradi. Nego prosto – samo nemoj. Jer si čovek.

I u društvu koje ne postoji u prvi plan su isplivali medijski magovi bez svesti , oni koji su se snašli. Vode strojeve za dehumanizaciju onih koji im predstavljaju pretnju u širenju svoje propagande. Imaju veliku moć, pomoć države, voli ih predsednik Vučić – može im se sve. Bar tako misle. A kad to pomisliš, u nekom momentu se zaigraš.

Zaigrali su se. Intervjuisanje osuđenog silovatelja ne bi bilo problem – da je urađeno etički i odgovorno. Onako kako se to u brojnim svetskim medijima, na koje se Dragan J. Vučićević pozivao, to radi.

Za neke stvari ti ne treba Etički kodeks, treba ti samo da imaš svest i da razmisliš šta bi taj tvoj intervju mogao da proizvede kod žrtava čoveka kojem daješ medijski prostor da ženama poručuje da će nastaviti da siluje i da mu se ne opiru onda kada ih napadne.

Da ne spominjem to vređanje inteligencije u kojem je Informer postao nekakav društveno odgovoran list koji je zapravo žene spasio jednog nasilnika. Onaj isti list koji dehumanizacije sve političke protivnike Aleksandra Vučića, guši svaku kritiku, a u tome odlazi toliko daleko da je prošle godine objavio naslovnu s fotografijom Veljka Belivuka i Marka Miljkovića sa mladićem kojem su odrubili glavu i natpisom „Mama, koljemo ti sina“. I to sasvim slučajno onda kada su majke žrtava klanova tražile istinu o svojim sinovima.

Sad ni „Srbijo, izvini“, što je doduše bila poruka Kurira, ne vredi.

Srpsko društvo je daleko od bilo kakvih temelja društva. I kad površinski zagrebete bilo koju oblast doći ćete do te činjenice. Ekologija, sport, politika…

Jer niti je normalno da je višestruki silovatelj toliko puta puštan na slobodu da ponovi krivično delo, niti je normalno da ga ljudi love po ulici kako bi se zaštitili, a mediji to prenose kako bi ulovili još koji klik. Ali „parola snađi se“ se primenjuje tamo gde nema sistemskih rešenja i institucija koje bi građane umirile, a nasilnika kontrolisale.

Niti je normalno da u atmosferi opšteg straha neko izlazi sa ovakvim intervjuom i to pod etiketom „MEGAEKSLUZIVNO“. Kao da razgovaraju sa učesnikom Zadruge, a ne sa silovateljem bez trunke empatije.

Niti da država poručuje „rađaj, ne odgađaj“ ženama koje čitaju ispovesti žrtava akušerskog nasilja. A nije normlano da država takve poruke uopšte i upućuje.
Primeri nenormalnosti su brojni.

Nije takva situacija od juče. Pa ni od 2012-te, kada su naprednjaci došli na vlast.

Još davne 2002. je Beogradski sindikat poručivao – „sestro da bi rodila, trebaju ti m*da“.

A da su žene žrtve ovog društva pokazuju i parole sa protesta „Ako je trpela baba, ako je trpela mama, ja neću da trpim“.

Nasilje u porodici, šikaniranje na poslu, manje plate u odnosu na muške kolege, svođenje ličnosti žena samo na stvaranje potomstva… Sa svime time se žene među nama suočavaju. A kad progovore pita ih se – što ste do sada ćutale. Pitaju ih okretači glave od nasilja, oni koji ne znaju da pomognu baki da unese kolica u autobus, oni koji ne znaju da ustanu trudnici u prevozu, da majku sa detetom puste preko reda.

Začarani krug ćutanja nemih posmatrača nasilja jednom mora da prestane. Hrabrih žena ima – treba im podrška.

„Ovde ništa ne postoji, ne postoji moj život, ne postoji smisao, ovde postoji samo haos…“ – nije baš sve tako crno, nazire se smisao.

Svetlo u crnoj rupi su građanke i građani koji su Informeru, ali svim drugim tabloidima, poručili da ne mogu baš sve što im padne na pamet kako bi pokupili koji klik i digli šer, udarili su temelje solidarnosti ponovne izgradnje onoga što se zove društvo. Te temelje udaraju i svi oni koji u ovoj crnoj rupi zvanoj Srbija ne žele da ćute, od Starice do Bežanijske kose, od Rekovca do Novog Sada.

U tom procesu naravno da će biti pretnji onih koji više vole da se ponašaju kao predatori u džungli i da graditeljima srpskog društva u tome treba pomoć svih nas.

„Kada stvar dođe do nule, tad ne smeš da su u frci, tad ne smeš da si u depresiji. Tad jedino imaš šansu da nešto novo napraviš“. Nisu same.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.