Saga o komarcima i marksizmu

Šta li ih gore drži, ne znamo. Onda ja potražim neku debelu, nesavitljivu knjigu i da vidiš, najviše zadatku odgovaraše Marksov „Das Kapital“. Odličan da istom knjigom zarobim i ugnječim krvopiju gore na plafonu. Nisam ga u ono vreme ni čitao! Više sam je držao onako u kućnoj biblioteci da se pravim važan sa onako debelom knjigom sa povezom, pa još sa slovima u zlatotisku.

Kada prignječiš „krvnika“ na plafon ostanu samo crvene mrlje od moje krvi koju sutradan kredom poništim, a duvanjem sa korica uklonim tragove, naravno.

Prava bitka sa komarcima nastade sa pojavom dugo željenih televizora u boji. Kada to dugo očekivano kolor čudo uveče upalim na neutralno, ljubičasto, plavi, bez kanala, pogasimo sva svetla u kući i sedamo ispred ekrana. U ruci mlatač, mrežasti, kupljen na pijaci, protiv muva i komaraca. Oni kao ljudi počinju da iz mraka sleću na ekran.

Valjda im ta vrsta svetlosne fizike i boja odgovora, a mi, naravno, onim mlatačem „pljas“, „pljas“ i za nekoliko minuta sve ih oborimo. Ekran posle obrišemo mokrom krpom i divota. Tada već možemo da pratimo TV programe kojih je u ono vreme bilo malo i svaki je bio državni.

Dođe opet novo doba i najezda novih komaraca koje su nazivali „tigrasti“. Sitni, mali, skoro nevidljivi, samo zvuk, nigde ne sleću osim kada dođu da se napoje naše nevine krvi.

Ubadaju čak i kroz tkaninu. Srećom, pa smo pokupovali mnoštvo sofisticiranih sredstava, tableta, nekih tečnosti, naprava koje deluju kada se uključe u struju. Na pakovanju čak uredno stoji da nije štetno dejstvo na toplokrvna bića. To je značajno i za nas, jer mi smo, nauka kaže, toplokrvni. Milina jedna, uključiš uveče pred spavanje i legneš u krevet, ugasiš svetlo. U tišini čuješ umnoženo zujanje visoke frekvencije, pa onda sve u kraćim intervalima „zuc, zuc“. Onda slobodno, „mirno spavaj nano, sve je zaključano“ kako je pevala nekada raspevano pevačica moćnog glasa, bez plejbeka, naravno.

Ove godine ne znamo koja vrsta krvopija nasrće, a ima ih kažu 3.500 vrsta! Ovo je vek mutanata, svih štetočina, čak i ljudskih, a političkih i stranačkih, da ne govorimo.

Evo opet se vraćam na „Das Kapital“. Prođoše godine, a kod mene, bogme i decenije. Počeh da se bavim nekom vrstom književne arheologije i probuđenih sećanja. Skidam prašinu sa debele knjige koja boravi odavno NA TAVANU. Oduvam prašinu i gle izroni u zlatotisku Karl Marks „Das Kapital“. Okrenuh poleđinu, a ono jedva se više tamne mrlje od moje krvi i odmah mi u pamet dođe ona Šantićeva „to je krv moja iz mojijeh rana“.

Ne mogu da kažem da ništa nisam čitao u „Kapitalu“. Probao sam, ali izgleda da treba dosta pameti i možda, kažu, onog urođenog IQ da se bolje razume. Srećom u srednjoj školi imali smo predmet koji je bio neka vrsta političke ekonomije, marksizma, darvinizma, biologije, sociologije sve to oslonjeno da delo Marksa, Engelsa, Lenjina i Darvina. Može se osim, verbalnog, reproduktivnog, nešto i razumeti ako je predavač, profesor i sam ušao u materiju koja se zvala marksizam.

Zapamtih dobro sentencu „društveno biće određuje društvenu svest“. Definicija koja traži i valjan odgovor. Profesor, marksista, kaže da to „biće“ podrazumeva celokupno materijalno okruženje dobara u službi čoveka i da društvena svest (čovek) zavisi od toga koliko mu je dobra dopušteno. Mora se jesti, udobno spavati, živeti srećno da bi mu društvena svest oživela, doživela. Ako je naprimer gladan, siromašan nijedno biće mu se neće priviti, ostaće slep za lepotu koja ga okružuje.

Generalno nam profesor objasni taj večni antagonizam između bogatih i siromašnih. Onda u meni probudi se ona društvena svest, kada naši oslobodioci po završetku rata „u ime naroda“ odmah nasrnuše na selo, na višak zemlje i imovine, a u gradovima na plenidbu dobrih kuća, vila, stanova, fabrika, čak i zanatskih radnji.

O tome možemo bez zapisanog da priča svaka dobra kuća u gradovima i varošicama, taj nemi kamen i svedok prelaska jedne imovine u drugo vlasništvo.

O odnosu društvenog bića i društvene svesti sinu mi tokom putovanja dolinom Ibra. Kada se ide prema Raški kilometrima strma brda što se zovu Dobre strane bukte u jesen od obilja boja rujevine. Spektar od limun žute, žute, narandžaste, purpurne, tople ljubičaste. Jedan raskošni pokrivač za skoro celu stranu brda. Tokom Ibra svi gledamo prozor probuđeni neviđeno bogatim spektrom boja. Ipak, svi ne. Čujemo glas iz ćoška kupea: „LJudi je l’ ostalo nešto od doručka da i ja izjedem nešto danas?“

Svi pogledasmo u pravcu odakle je glas dopirao poniženi i postiđeni. Jedini u kupeu koji ne pogleda kroz prozor na Dobre strane putuje gladan. Onda se setih vlasnika starih i novih konzumenata dobara preko zasluga, što se zvalo revolucija.

I tu nam naš profesor objasni problem „viška kapitala“ koji se nameće u procesu proizvodnje i vlasništva. Ovog puta nam profesor na skoro vulgaran način rastumači problem. „Višak kapitala od ostvarene proizvodnje ne može vlasnik steći ako ne prevari, zakine radničku klasu i gotovo!“

Eto kako jedna sitna, dosadna, živuljka što se na latinskom zove Culicidae pipiens ili mosquito može da me bace u sećanja i podsećanja.

U psihologiji kažu da se takva misaona transformacija pretočena u nešto drugo zove asocijacija izazvana posličnosti boja, zvuka, oblika i ko zna čega još.

Autor je književnik i slikar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.