Nema više dobrih starih diktatora

Pamtim vreme kada se pisalo o jednoj državi Kariba. Glavni grad im beše i ime diktatora Sijudad Truhiljo, a posle njegove smrti zove se Santa Dominga. A, Rafael Leonidas Truhiljo Molina beše baš pošten i otvoren diktator i voleo je sebe da slavi i uzdiže kao oca države i svih stanovnika.

Na svakoj klupi u parkovima bila je bronzana pločica sa upisom: „Za ovaj odmor što ga blaženo uživate zahvalite svom ocu, dobročinitelju Truhilju“.

Tako su nas izveštavali i pisali u štampi koja je izlazila u doba našeg diktatora Broza. Pa, „ako ja lažem i ja polagujem“ – kako se veli u našoj epskoj, deseteračkoj poeziji.

Ekonomija?

Sasvim prosta i razumljiva i nepismenima; kada je neki državni praznik – obično u slavu Truhilja ili njegovih sinova, sve kuće su morale biti sveže ofarbane. Fabrike boja i lakova nalazile su se isključivo u vlasništvu Truhilja i njegove porodice, čak i maloletne dece. Siguran promet i siguran profit – i tu nema šta da se mozga po ekonomskim teorijama i mudruje – sve je „poštena“ trgovina.

No, pored tolikih dobročinstava i ljubavi prema svojim podanicima, ipak se plašio od mogućnosti da neko ljubav prekine nasiljem. Zbog toga je poručio od Nemaca mercedes, neprobojan bar na pešadijsku municiju. Ipak, jednog dana (kao i uvek „jednog dana“) zaverenička grupa ili kako se to danas kaže „teroristička“, u zasedi ga dočeka sa onom oprobanom bazukom. I, prekrasni, oklopni, nov, beli mercedes bi bukvalno pretvoren u kabriolet, a u eksploziji su stradali Truhiljo i telohranitelji.

Za razliku od takvih diktatora i one kamarile oko njega dok nekim slučajem ne siđe sa trona, nama običnim građanima, konzumentima politike vladanja ostaju snovi koje mogu danas da registruju sobne i ulične kamere.

Raznim napravama od zvuka i vizualno mogu, na primer, da ti sruče na glavu nesreću, upute mali, ulični tomahavk koji sam registruje nepodesnu osobu na osnovu: optužbe, mirisa, siluete… Ipak, ostaju nam snovi! Živeli snovi bar dok ovaj sofisticirani svet ne napravi nešto i za kontrolu snova.

Nekada dobri snovi ako želimo da ih pretvorimo u stvarnost mogu da se sudare o namere diktatora „koji više nisu što su nekada bili“. Nekako su neuhvatljivi, neshvatljivi, fluidni, a opet sveprisutni i otporni na sve agense.

Nema više „dobrih, starih diktatora“ stopljenih ako čvrst monolit u obliku onih spomenika u bronzi li granitu, što su nekima još za života postavljali i koji prosto odjekuju svojom konkretnošću i drskošću. Sada su diktatori zaklonjeni parlamentom. Iza dimne zavese brojnih ekrana čvrsto stoji monolitna pobednička stranka sa nekoliko uz nju poltronskih satelita drugog imena, istih namera i sve to izglasano voljom i nevoljom izmanipulisane javnosti.

I lažu. „Lažu, dobra zemljo, lažu“ da citiram Desanku Maksimović. Lažu da se navikneš na laži i onda sociološki kloniran da veruješ i statistikama, prognozama i obećanjima kojima te zatrpavaju.

A novi? Po onoj narodnoj „sjaši Kurta da uzjaše Murta“. Čim se ustoliče na vlasti „probude“ sve ekrane i odmah počinju da seku one vrpce kada hoće nešto da puste u promet i obavezno sledi tirada o „mostovima koji spajaju ljude“. Polažu kamen temeljac za neku građevinu što se zove modernim jezikom „investicija“, što će navodno, zaposliti 200 ljudi sa perspektivom od bar jedne do dve nule za budućnost.

Tehnički polaganje kamena temeljca je prosto i lako: na određenoj livadi ili na mestu nekadašnjeg parka, u sveže iskopanoj rupi „Murta“ ubacuje lopatu svežeg betona koji je pripremila prisutna svita i koja zajedno sa predsednikom ture na glavu onaj rudarski šlem ili građevinski jarkih boja, iako im odozgo ništa ne preti osim vedrog neba.

Ipak novoizabrani „Murta“, bar u početku, mnogo bolje izgleda od prethodnog „Kurte“, na koga možeš da natovariš sve što nisi stigao da utovariš. Setih se i onog kazivanja: „Pre rata nismo imali ništa, ali su došli okupatori i domaći izdajnici, pa su uništili sve što smo imali“. Uništavanje tog „ništa“ već je tema za metafiziku ili za one discipline koje se bave mentalnim devijacijama.

Generalno, da bi običan građanin, konzument nametnute politike bio slobodan, mora biti nezavisan, mora se uklopiti u čudnu, paradoksalnu ulogu, jer ništa ne svetu ne zavisi kao nezavisan.

Autor je književnik i slikar iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.