Kako je vežban diktator i gajena diktatura

Kada Danas 3. marta 1998. na naslovnoj strani objavi da su poslanici Veća građana Savezne Skupštine minutom ćutanja odali poštu samo poginulim policajcima na Kosovu, a ne i šesnaestorici ubijenih Albanaca, policija privodi i saslušava Grujicu Spasovića, glavnog i odgovornog urednika.

„Zašto ste objavili da je ubijeno 16 Albanaca, a ne 16 terorista?“, pitao je inspektor.

„Zato što je pouzdano utvrđeno da je stradalo 16 Albanaca, ali ne i da su svi bili teroristi“, odgovorio je Spasović.

Govoriti i pisati ljudski solidarno i profesionalno korektno o Albancima u Srbiji 1998, za vreme režima crno-crvene koalicije, značilo je delovati antinacistički, pa biti tretiran poput onih koji su u Nemačkoj 1938. uzimali u zaštitu Jevreje.

Ono najgore u takvom režimu, na sve spremni Šešeljevi radikali, da bi se obračunali sa Danasom, Vremenom, Blicom… smislili su i usvojili Zakon o informisanju. Aleksandar Vučić, mladi ministar informisanja, dokazujući se svom Vođi primenom tog njihovog zakona, doživljavao je zvezdane trenutke radikalskog sladostrašća.

Kakva kompenzacija za traume i frustracije iz detinjstva!? Posebno je uživao da šalje mešovite ekipe svojih pomoćnika, angažovanih batinaša i policije da fizički i pečaćenjem prostorija redakcije spreče izlaženje Danasa. Ali, u situaciji očaja i beznađa, kada je izgledalo da crno-crvena vlast definitivno uništava Danas, bljesnuo je tračak nade.

Ne iz Vašingtona, ne iz Brisela, Pariza, Londona… nego iz Prištine. Veton Suroi, vlasnik i glavni urednik Koha ditorea, rizikujući zabranu ili uništenje svog lista, ponudio je da Koha štampa Danas, pa kako bude jednima, tako i drugima. Veliki gest ljudske hrabrosti i profesionalne solidarnosti nije ostvaren iz praktičnih razloga. Slična ponuda podgoričkih Vijesti bila je manje rizična. Jer, „Kosovo je Srbija!“, a Crna Gora „drugo oko u glavi“.

Kada se Danas, nakon ukidanja zabrane izlaska, ponovo štampao u Srbiji, usledio je novi tretman – sumanute tužbe i suđenja. Zatim drakonske novčane kazne – koje su morale biti plaćene u roku od 48 sati od izricanja presude – najčešće novcem pozajmljenim po visokim kamatama od onih koji ga imaju. Tako danima i noćima!

Život i rad novinara Danasa u psihozi iščekivanja i straha od novih tužbi i presuda. Od toga da će im, dok deca spavaju, na vrata zalupati policija sa izvršnim rešenjima, a u stan upasti združene radikalsko-julovske bande da im po Zakonu o informisanju plene i iznose stvari iz kuće. Noćne more i tenzije lečene su alkoholom, sedativima i nadom „da će i njima jednom doći kraj“.

Sve do početka bombardovanja, do proglašavanja ratnog stanja i uvođenja cenzure, novinari Danasa i njihove porodice bili su izloženi okrutnoj režimskoj torturi. Odahnuli su tek 24. marta 1999. kada su počele da padaju NATO bombe, a prestale da stižu crno-crvene tužbe i presude.

Odlomak iz romana SMEH POD VEŠALIMA Radeta Radovanovića