Politika evrointegracija je bitno racionalna. Kao takva, ona je manje negacija a više metaformoza nasilne komunističke modernizacije koja je u Srbiji takođe predstavljala izraz spiralnog napredovanja racionalnosti kroz istoriju. S druge strane, posebna opterećenja Srbije u odnosu na druge istočnoevropske zemlje pogodovala su i još održavaju iracionalno u društvenom ponašanju velikog broja pojedinaca i društvenih grupa.
To ne znači nužno da se, kako bi rekao Maks Veber, „stvarno delanje u velikoj većini odvija u tupoj polusvesnosti ili nesvesnosti o svom „smeranom značenju“, niti da se „dela u većini slučajeva nagonski ili shodno navici“. S druge strane, nesporno je stvaranje elita izraslih bilo na pljački etničkih konkurenata i manje kompetitivnih sunarodnika, ili na političkom i medijskom servisiranju ovih procesa.
Koje je mesto religija u ovom kontekstu? One znatno sporije menjaju svoje idejne sadržaje nego što to čine druge oblasti kulture; njihova stabilnost stvara idejni okvir koji može biti koristan dezorijentisanom društvu. Religije mogu da deluju i kao emotivistički racionalizatori etnonacionalizma. Ukoliko je njihovo prihvatanje i stvar uverenja, a ne samo obreda, one čuvaju društvo od posledica političkog misionarstva i ekstaze. Brutalni poslovni racionalizam današnje Srbije bar donekle zahteva iracionalno učenje o izbavljenju; dijabolički karakter ratova, zločina, sankcija i nesigurnosti traži spasenje kroz osobeno, na primer versko, uzbuđenje, od rastućeg pritiska biznis-racionalizma.
Kako bi Gete rekao, „odvoj od života sve što je u stvari posao! Posao zahteva ozbiljnost i strogost, život – zadovoljstvo; posao – najčistiju doslednost, a životu je često potrebna nedoslednost, ona je prijatna i razgaljuje“. U Srbiji zbog opterećenja prošlosti za većinu još dugo neće biti zadovoljstva u realnom životu. Problem mnogih ovdašnjih verskih zajednica je odsustvo egzemplarnih vođa u čiju izabranost se može imati vera. S druge strane, „egzemplarni proroci pokazuju put spasenja malobrojnima, najčešće kaluđerima i intelektualcima. Oni etičkog tipa nude spasenje svima koji poštuju božju volju“. Na verskim zajednicama je da ponude uverljiva etička obećanja koja će bar privremeno privući deo u svakom pogledu osiromašenog stanovništva. Samo u takvom slučaju duhovni aristokratizam religije mogao bi da nadvlada bedu realne pauperizacije i s njom povezanog etnonacionalizma. Posao države je da obezbedi ravnopravne uslove na tržištu ideja. U protivnom će se produžiti sadašnja etička apatija našeg društva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
