Sistem jedne zemlje nije isto što i vlast: Šta će nam doneti svakodnevni susret đaka sa policijom u školi?

S jedne strane vlast i oni koji su za tu vlast, nastoje da dokažu istinitost te tvrdnje, dok s druge strane, razne opozicione stranke, pristalice tih stranaka, ali i mnogo drugi, rekao bih politički neopredeljeni ljudi, pokušavaju da dokažu kako sistem jeste zakazao u nastanku ovih tragedija.

Da bi se o tome govorilo, prvo se mora reći da sistem jedne zemlje nije isto što i aktuelna vlast te države. Sistem čine sve organizovane strukture društva kao što su školstvo, sudstvo, zdravstvo, vojska, policija i mnoge druge organizacije i institucije, koje su proizvod civilizacijskog distignuća društva.

Tako civilizacijski uređen sistem obezbeđuje harmonični rad i razvoj jednog društva i predupređuje nastanak anarhije i tragedija kakve su nam se nedavno desile. I ono što treba posebno istaći, tako uređen društveni sistem treba stalno unapređivati i ono što je od posebne važnosti sistem treba da funkcioniše samostalno i da ne bude zavistan od vlasti, odnosno od onog ko je trenutno na vlasti.

Jednostavno, sistem je trajan, a vlast je promenjiva. Zato se valjda i govori o demokratskom sistemu vlasti, zato valjda i postoje periodični izbori, ali oni pravi demokratski ravnopravni izbori, a ne oni namešteni i diktirani.

A sada možemo da se vratimo na pitanje – da li je sistem zakazao ili nije zakazao – kada su u pitanju ove naše tragedije. Mnogi tvrde da sistem nije zakazao kada je u pitanju tragedija u školi „V. Ribnikar“, a jeste kada je u pitanju tragedija u Mladenovcu.

Drugi, predstavnici vlasti, pak govore da „sistem nije zakazao“ ni u jednom od ova dva slučaja. Pri tome, oni navode da nijedna vlast, da niko nije mogao da zna, i time nije mogao da spreči maloletnog učenika da pobije i rani svoje školske drugove i da ubije čuvara škole.

Slična su im objašnjenja i za tragediju u Mladenovcu.

Osvrnimo se pomnije na ta objašnjenja vlasti. Oni govore o trenutku, odnosno govore o danu kada je tragedija u školi izvršena. A ne radi se o tome.

Ove tragedije nisu proizvod jednog dana, jednog trenutka. One su proizvod dugogodišnjeg nefunkcionisanja sistema u našoj zemlji, sistema svih oblika i školstva, i sudstva i zdravstva, i vojske i policije i svega drugog. Sistem je jednostavno u agoniji, što se rezultuje ne samo preko ove dve strašne tragedije već i kroz mnogo drugih tragedija i nesreća i nevolja u našoj zemlji.

Daleko bi nas odvela široka diskusija o nefunkcionisanju našeg sistema. Ali moramo da se setimo samo kockarnica svih vrsta, koje u našoj zemlji ubrzano niču na svakom mestu i na svakom koraku. Znamo li koliko ih ima u zemlji?

One se nalaze pored škola, pored fakulteta, pored đačkih i studentskih domova.

Zapitajmo se čemu te kockarnice služe. Da li se u njima školuju dobri đaci i budući akademici ili iz njih izlaze drugi profili ličnosti, hoću reći ljudi.

Pretpostavljam da postoje jasni zakoni i o broju, a i o lokacijama ovih kockarnica pre svega u odnosu na škole, fakultete, studentske domove, ali da se ti zakoni ne poštuju. E, za poštovanje tih zakona je odgovorna svaka vlast, što znači danas trenutna vlast.

Prosto je neverovatno, prosto je neshvatljivo, da se te kockarnice svakodnevno reklamiraju na svim televizijama i to još kao sponzori vrhunskih zdravstvenih ustanova i vrhunskog sporta. Zapitajmo se dokle smo stigli?

Nadalje, poslednjih godina na našim televizijama smo preplavljeni raznoraznim kriminalističkim serijama, domaćim i stranim, u kojima sve vrvi od ubistava, droge, prostitucija.

Te serije se emituju i repriziraju u udarnim terminima kako uveče, tako i preko dana. Možemo li da zamislimo kako one deluju na našu omladinu. Može li neko da kaže da one nisu jedan od inspiratora nesreća?

A da sam u pravu što ovo govorim, može da posvedoči i sadašnje stanje, odnosno vreme posle spominjanih tragedija, od kada se te kriminalističke serije ne prikazuju na televizijama, već se na njihovo mesto emituju i repriziraju serije iz običnog života, a ne kriminala. Znači i oni koji su odgovorni za programe razmišljaju o pogubnosti kriminalističkih serija na psihu mladih ljudi.

Odmah posle tragedija sa vrha vlasti su, između ostalog, donete dve bitne odluke. Jedna je dovođenje uniformisanih 1.200 policajaca u škole, a druga smanjenje krivične odgovornosti kod dece za počinjena zlodela sa 14 na 12 godina života.

Verujem da je uvođenje uniformisanih policajaca u škole sasvim pogrešan potez, koji će krajnje negativne rezultate pokazati tek kasnije. Prisustvo uniformisanih policajaca u školama ne može dovesti do povećane sigurnosti, jer oni ne mogu pretresati svaku tašnu đaka, ne mogu pretresati svako dete na ulazu, te neko ko hoće da učini krivično delo će se još i pripremiti, kao što nam je to već poznato.

S druge strane, svakodnevni susret dece, đaka, sa uniformisanim policijom u školi dovešće do stresa kod njih. Setimo se samo kako se i mi odrasli osećamo kada nam uniformisani policajac zazvoni na vrata našeg stana iz nekog razloga.

Sasvim je nepoznato pitanje kako će prisustvo policije u školama uticati i na već poljuljani autoritet nastavnika i učitelja u školama među đacima. Ne znam ko će u očima dece biti važniji.

Smanjivanje krivične odgovornosti za učinjeno krivično delo sa 14 na 12 godina je posebno pitanje. O tome treba da diskutuju i analiziraju čitavi timovi eksperata iz različitih oblasti nauka.

I na kraju, kao zaključak, treba reći da sistem jeste zakazao. Jedan od najvažnijih poslova svake demokratski izabrane vlasti je da omogući normalno i samostalno funkcionisanje svih struktura sistema. Tek onda će nam biti dobro.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.