Sitničarska vizija „civilizovane“ Evrope

Borba protiv rasizma i rasne diskriminacije je deo zvanične državne politike, sa konkretnim merama, kao što su podsticanje usvajanja kvota za upis na univerzitete ili finansijska podrška za studente koji pripremaju prijemne ispite za Diplomatsku akademiju.

Takođe, još od usvajanja tzv. zakona Afonso Arinos, iz 1951 godine, rasna diskriminacija, u bilo kom obliku svog izražavanja, smatrana je zločinom. Vrednovanje afričkih korena, s druge strane, postala je uobičajena čak i među onima, danas svetle puti, koji su možda u prošlim generacijama bili manje ponosni na svoje poreklo.

Ipak i dalje opstaju ekonomske, socijalne i društvene razlike, što pokazuje da mora još mnogo da se učini. Samo postojanje Dana crne svesti ukazuje na tu potrebu.

Obeležavanje Dana crne svesti je otvaranje rasprave na temu ropstva, otmice i prekookeanskog prevoza miliona ljudi koji su jedino smatrani proizvodnim faktorom, odnosno nikako kao ljudska bića. Bilo je i vremena kada je i sama crkva dovodila u pitanje postojanje duše Indijanaca i afričkih robova. U slučaju Brazila, katolički crkveni redovi, posebno isusovci, sa svoje strane pokušavali su da zaštite Indijance.

Ono što čini fenomen ropstva još odvratnijim jeste njegova asinhronija: u doba kada se u Evropi kidaju lanci feudalizma i počinje uspostavljanje tržišnih vrednosti i najamni rad, rob je obespravljen čak i u svojim osnovnim ljudskim pravima, posmatran kao stvar, obično vlasništvo svojih gospodara. Kako shvatiti da je „civilizovana“ Evropa mogla imati tako sitničarsku viziju, istovremeno eksploatatorsku, prema drugim ljudskim bićima?

Da bi bila izvedena ova vrsta mentalne gimnastike bilo je zapravo potrebno „dehumanizovati“ roba, pretvoriti ga u stvar, kako bi bilo prihvatljivo za hrišćanski svet ne samo da „sprovede u praksu“ već i da zarađuje i živi od ropstva, bilo to u proizvođačkom sistemu plantaža, koje su osnovane na američkom kontinentu, pamuka i duvana na jugu Sjedinjenih Američkih Država, šećera u Meksiku, na Karibima i u Brazilu, bilo u direktnoj trgovini robljem, najčešće Evropljana – Engleza, Holanđana, Portugalaca, ali kasnije i samih Afrikanaca, oslobođenih, koji su takođe krenuli da kupuju i trguju sopstvenom braćom iste kože i narodnosti.

Iako je bilo velikih razlika u oblicima ropstva u Brazilu, tzv. kućni robovi su živeli mnogo bolje od onih koji su radili na poljima (čiji je radni vek, zbog prekomerne eksploatacije, bio veoma kratak, ne više od osam ili devet godina u proseku), ipak uvek i svugde je odnos prema njima bio izuzetno ponižavajući.

Svaka dominacija je delimično nametnuta, ali i u velikoj meri usađena u svesti potlačenog. Još u 16. veku francuski filozof i istoričar Etjen de la Boesi pokazao je koliko je značajno bilo za ugnjetača da ubedi potlačenog u sopstvenu inferiornost. Zato je ideološka borba, slobodna i otvorena rasprava toliko važna u postizanju jednakosti i socijalne pravde. U tom smislu, vrednovanje svakog ljudskog bića, a posebno podređenih i potlačenih, mora biti deo našeg životnog mota, koliko profesionalnog toliko i ličnog.

Pripadam generaciji u kojoj su predrasude, čak i u tako smatranim liberalnim porodicama, uvek bile veoma izražene. „Crnac sa belom dušom“, „crno kada ne zaprlja pri ulazu zaprlja pri izlazu“ neke su od čestih floskula tog vremena. Oni, samozadovoljni navodnim nepostojanjem rasizma u Brazilu zadovoljavaju se otrcanim frazama poput „ne može biti rasističko društvo ono u kome ‘crnjo moj’ predstavlja izraz ljubavi“. Izgleda da se zaboravlja da je upravo patnja, u svim svojim oblicima, brutalna ili sofisticirana, nametnuta našim robovima.

Jasno je da ono što ja nazivam „sramnim“ rasizmom, tipičnim za našu zemlju, koji sa jedne strane otežava ideološku borbu (niko nije rasista u Brazilu, niti to priznaje), ipak sa druge strane sprečava stvaranje ekstremnih rasističkih pokreta poput Kju-kluks-klana, koji imaju za cilj progon i ubijanje crnaca, i takve grupe nemaju legitimitet na brazilskom tlu. Ali činjenica je da, po svim parametrima, diskriminacija postoji u praksi budući da gotovo 40 odsto našeg stanovništva, sa afričkim korenima, nema značajnijeg prisustva u rukovođenju preduzećima, u akademijama, u bilo kom segmentu izvršne vlasti bilo u vladi, Kongresu, sudstvu ili bilo kojoj civilnoj ili vojnoj ustanovi. Verovatno su, međutim, crnci prisutniji u drugim državnim institucijama kao što je Vojna policija, koja zapošljava veći deo svog korpusa iz siromašnijeg dela stanovništva. Ukratko bih izneo sintezu koju cenim i mislim da sam je sam stvorio (osim ako su je i drugi već upotrebili), u Brazilu nisu svi siromasi crni, ali skoro svi crnci su siromasi.

Borba crnaca, sa svim svojim specifičnostima, ne može se odvojiti od opšte borbe siromašnih i potlačenih. Gandijeva borba za nezavisnost Indije, po kojoj je poznat, bila je i borba protiv rasizma u britanskom carstvu, kao i borba protiv postojanja kasti i ugnjetavanja u sopstvenoj zemlji; borbe Martina Lutera Kinga i Nelsona Mandele za ravnopravnost i demokratiju. Sve su to borbe XX veka za bolje društvo. Svi oni predstavljaju velika imena, simbole hiljada boraca za slobodu i ljudska prava manje ili više poznatih. Tako da nije slučajno da su baš dvojicu, Gandija i Kinga, ubili reakcionarni fanatici.

Imamo još uvek mnogo toga da uradimo, i u Brazilu i u svetu, za ravnopravnost i borbu protiv diskriminacije. Za prava žena, dece, crnaca, Indijanaca i uopšte za siromašne i potlačene. Važno je i značajno da se Dan crne svesti obeležava povodom smrti Zumbija, koji se odupro ugnjetavanju na osvojenoj nezavisnoj teritoriji, Kilombu dos Palamares, odbijajući tri portugalske vojne ekspedicije na čelu sa vojnim starešinama iz Sao Paula, gde je konačno pobeđen i pogubljen 20. novembra 1695.

Svi naši stavovi u borbi protiv predrasuda i nejednakosti služe cilju socijalne pravde, ali i sreći svakome ponaosob. Možete li biti srećni ukoliko pored vas, u vašoj ulici, kvartu ili gradu, vidite ili saznate da postoje velike nepravde, beda, siromaštvo, nepismenost, bolest, ukratko ogromne nejednakosti? Kao što se dešava u Brazilu i u drugim zemljama, mogu li viša srednja klasa i buržoazija da žive srećno, dobrovoljno pritvoreni, u ograđenim kondominijumima, okruženi privatnim obezbeđenjem?

Za jednakost, za slobodu i živeo Dan crne svesti!

(Autor je ambasador Brazila, a tekst je napisan povodom Dana crne svesti)