Slab ministar

 Ukoliko Ministarstvo ne donese rešenje o registrovanju verske zajednice u roku od šezdeset dana, prema članu 20, stav 7 Zakona o crkvama „smatraće se da je odobren upis verske organizacije u Registar“. Ne može se bez dokaza tvrditi da je slučajeve prekoračenja roka pri odbijanju donošenja rešenja o zahtevu za registraciju Jehovinih svedoka ili Baptista sedmog dana Ministarstvo vera „rešavalo“ tako što je, sudeći po razmaku između datuma donošenja rešenja i datuma njegove ekspedicije, antidatiralo službene akte. No, ostaje prostor za izvesnu senku sumnje.

Zbog čega jedno ministarstvo, malo po broju ljudi koje zapošljava, ali vrlo bogato u pogledu njihovih stručnih kapaciteta, sve lošije obavlja svoj posao? Veliki deo odgovora nesumnjivo leži u strategiji delovanja Ministarstva vera koje svoj osnovni zadatak, prema izjavama poslednjih ministara, vidi u očuvanju verske strukture i izgradnji verskog sistema, a ne u afirmaciji i razvoju slobode veroispovedanja, što mu je, po Zakonu o ministarstvima, prvi zadatak. Za misiju shvaćenu u smislu očuvanja verske strukture Srbije Ministarstvo vera nema nijedan zakonski osnov i nju određuje hir ministara. Kao rezultat, od oko 180 verskih zajednica u Srbiji za tri godine primene Zakona o crkvama registrovano je samo sedam „tradicionalnih“ i dvanaest „netradicionalnih“ crkava. Neregistrovane verske zajednice često ne mogu da ostvare svoja prava. Dok je Ministarstvo vera vodio snažan ministar, poput profesora Milana Radulovića, ono je delovalo u lošem pravcu, ali efikasno i konzistentno. Sadašnji ministar, profesor Bogoljub Šijaković, skoro isključivo se posvetio razvijanju odnosa sa SPC, što izvesno ulazi u njegovu dužnost, ali je odnose sa drugim verskim zajednicama potpuno prepustio kompetentnim ali nadležnosti lišenim stručnjacima iz Ministarstva. Jedan potencijalno vrlo efikasan i koristan organ uprave radi sve slabije i sporije pošto mu se na čelu nalazi slab ministar.