Srbija bez administracije

U Srbiji, za razliku od prethodne idealtipske definicije, nikada nismo srećno stajali s administracijom. Ona se, uz dužno poštovanje časnim izuzecima, uglavnom sastojala od tetaka, rođaka, švalerki, kratkovidih aparatčika i dugonogih sekretarica. Stoga je kod nas i bilo tako lako raspirivati raznorazne antibirokratske revolucije, jer kada se ti i takvi smuče ubogom narodu, na snagu stupa kuka i motika, terajući prethodnu garnituru i po pravilu dovodeći još grđe i nesposobnije kadrove. U Srbiji još niko, od sticanja moderne državnosti u 19. veku, nije uspeo da konstituiše efikasan i uredan državni sistem. Upravo ono što su drugi narodi, poput, na primer, Nemaca, imali bez obzira na smene različitih vlasti, republika, rajhova, slobodara ili diktatora, i što im je konačno pomoglo da se dva puta, posle potpunog sloma, dignu iz pepela. Za razliku od toga, u „Srbiji međ’ šljivama“ svaka nova vlast je donosila svoje administrativne navike i običaje, i ponašala se kao da svet počinje od nje lično, te tako nismo imali bilo kakav kontinuitet u državnoj upravi. Uz sve to, kod nas je uvek, tek što bi se stvari malo stabilizovale i što bi tu i tamo profunkcionisao neki sistem, kao za vreme Miloša, Mihajla, Garašanina, Ristića, Pašića ili Tita, izbijao neki rat, puč, raspad države ili neka druga politička elementarna nepogoda, koja je stvari opet vraćala na sam početak. Stoga je u Srbiji do dana današnjeg ostao na snazi svojevrsni „pravni nihilizam“, da se poslužimo izrazom koji je skovao ruski predsednik Medvedev opisujući jadno stanje državnog aparata u matičnoj mu Rusiji. Taj „pravni nihilizam“ u Srbiji je, pak, najvidljiviji upravo ovih dana kada smo svi u jurnjavi za novim dokumentima sveže i silom prilika nezavisne nam otadžbine. Po opštinskim odeljenjima Ministarstva unutrašnjih poslova i po jedinicama lokalne samouprave nova dokumenta se izdaju, uz časne izuzetke, tromo i aljkavo, u zadimljenim kancelarijama sa službenicama koje više brinu da marendaju negoli da prionu na rad sa strankama. Za takvu situaciju nije odgovorna sadašnja vlast, odnosno sadašnja državna garnitura, kao ni nekoliko prethodnih, jer su one nasledile državu u raspadanju, koja je nekoliko puta menjala ime, granice i unutrašnje političko-ekonomsko ustrojstvo. No, ako smo takvu sumornu situaciju dobili u nasleđe od prethodnih generacija, ništa nas ne košta da je, pošto smo se konačno sveli samo na nezavisnu Srbiju, počnemo raščišćavati na dobrobit generacija koje dolaze, a kojima je bolje da ostavimo urednu, negoli neurednu kuću.

Stoga je pitanje svih pitanja u Srbiji – formiranje državne administracije koja će biti makar malo bolja od prethodnih i koja će znati da izađe na kraj sa „pravnim nihilizmom“ u koji smo utonuli. Kada većvolimo toliko da se ugledamo na Ruse, domaći zadatak nam je upravo zadao Putin, koji je, pravo niotkuda, doveo agilnog i urednog Medvedeva, da bi ovaj vrlo brzo postao simbol želje državnoga vrha da se konačno obračuna s „pravnim nihilizmom“, koji očigledno lako pušta korena međ’ širokim slovenskim dušama. Tako i mi danas, kao i Rusi, imamo glavni zadatak da te široke slovenske duše ograničimo striktnom državnom administracijom, upravo na njihovu korist i polzu. Stoga je državnom vrhu, mesto da se bavi ulagivanjem našem demagoškom mentalitetu raznoraznim populističkim kampanjama, važnije da radi na stvaranju stabilnog državnog aparata, jer će samo tako ostati upamćen kao snaga koja je u Srbiji uvela red i stabilan sistem. Baš kao što je u Beogradu nekada uradio Branko Pešić, koji je ostao, zbog svojih dela, do danas u najboljem sećanju Beograđana, i koji danas ima poštovanje čak i onih koji su antikomunistički nastrojeni, kao i nas koji se nismo bili ni rodili kada je on žario i palio gradom.