Srpski Pikaso

Nalazeći ispiraciju u ovoj oporoj anegdoti, u svom osvrtu na godišnjicu „petoktobarkog puča“, Milorad Vučelić prepredeno potura svoju sliku-viziju današnje Srbije i poput ogledala je okreće ka „dosovskim vlastodršcima“. Na slici haos kog bi se postideo i sam Pikaso: NATO agresija, zločini nad Srbima, Kosovo, Haški tribunal, deficit, bes, srdžba, beznađe, sirotinja, denacifikacija, drugosrbijanci, muve bez glave, EPS i Telekom… Pred tim motivima zastaju, dakle, dosovske glavešine, „pobornici i sprovodnici sistematskog nasilja“ i „lažno začuđeno pitaju ko je to napravio“. „Vi, baš vi gospodo“, slavodobitno im podastire odgovor Vučela.

Time se obistinila moja davna cinična konstatacija da će Milorad Vučelić, drug, komunista, dežurni marksista, filozof, teatrolog, novinar, urednik, publicista, direktor, estradni radnik, šef poslaničkog kluba, potpredsednik SPS-a… jednog dana uzeti još štafelaj u ruku i bez zazora reći da je u životu bio – sve.

Svuda je već bio! Kao što se Pikaso s lakoćom kretao kroz ekspresionizam ili kubizam, kroz vreme roza ili vreme plavog, i Vučela je, hodom gazele, jezdio kroz politički život vredno pravdajaući etiketu: političar-amfibija.

Pre nego je iz džinsa i vijetnamke uskočio u listerska odela i svoju markantnu glavu ugradio u TV ekran, ovaj levičar iz Sivca proglasio se disidentom i – odrekao Tita. Svoju intelektualnu karijeru počeo je da gradi na temelju poznanstva sa važnim ljudima: od Veljka Milatovića, do Marka Nikezića i Latinke Perović, da bih se, izvanredne anticipacije, na vreme odmakao od „disidentske elite“, što nije moglo proći nezapaženo i nenagrađeno: prepoznavši u njemu intelektualca opšte prakse preporučen je, umesto Stipe Šuvara, za sekretara Studentskog kulturnog centra. Posle tri čudna požara u SKC-u, u kojima su goreli razni računi, Stane Dolanc, šef DB-a optužio ga je: „Vučeliću je od svih naprednih ideja preostala još samo ova o samopožaru“.

Prvi se setio i „pokopao“ knjigu „Stranački pluralizam ili monizam“ Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog. U onim vunenim vremenima tražio je hapšenje Gojka Đoga a onda ga branio. Petljao je nešto i oko „Golubnjače“. Bio je urednik u Studentu i Vidicima, pisao je u Mladosti i Književnim novinama, pa i u „oslobođenom“ NIN-u i u mnogim svojim kolegama, mnogo pre Šešelja i sličnih, prepoznavao potencijalne „avakse“ koji kruže Srbijom i svetu otkrivaju strateški položaj laži u srpskoj propagandi.

Ivan Stambolić i Dobrica Ćosić ostaće Vučelićeve neispričane i prežaljene ljubavi. Sve tvrdeći kako je „više nacionalan od Ćosića“ ’ladno je učestvovao u njegovom smenjivanju. U znak zahvalnosti, dozvolili su mu da istisne Prvoslava Ralića sa „funkcije“ ideologa SPS-a a u međuvremenu je počašćen foteljom prvog čoveka nacionalne televizije odakle je osmislio i u svet poslao jedinstvenu medijsku sliku rata u SFRJ po kojoj su se, oni koji nisu Srbi, suicidalno obračunavali sa samima sobom. Milošević je mogao mirno da spava a zorom su budio samo sa jednim pitanjem: „Bože, hoće li Vučeline podvale danas da prezentuje Komrakov, Dmitrović, Štula ili Baletićeva“?

Imperator slike i tona odstranjen je sa TV i iz javnosti ujesen ’95. kad

je borba Srba protiv svih ustukla pred mirom koji nema alternativu. Ali

je isprobani propagandista, Miloševićev medijski Senta, kratko osetio čari političke hibernacije: partijski je vaskrsao kao potpredsednik SPS, čovek zadužen za disciplinovanje Mila Đukanovića, i, uz pomoć Jovice Stanišića, koketiranje sa opozicijom. Sve do pada režima, bio

je ugaoni kamen svakog političkog Miloševićevog (ne)dela, u svakom propagandnom činu mogao su uočiti Vučelin kreativni rukopis. Uz rizik da zvuči kao kompliment: bio je Pikaso srpske Gernike.

Pozdravljajući 5. oktobar (na Trećem kanal RTS-a), Vučela 2000. je gotovo skandirao: „Evo nas oslobođenih jednog, zaista, užasnog i paklenog režima, koji je bio na grbači ovog naroda“.

Devet godina kasnije, Vučela uz već oslikanu i potpisanu „Gerniku“, „dosovcima“ uvaljuje i kičicu i štafelaj.

Um trpi i devijacije! Gebels se, recimo, požali na ratno huškanje Jevreja. Ratko oplete Dubrovčane zbog granatiranja Pala. Pahomije optuži decu zbog zlostavljanja.

Ovog, međutim, što je patentirao Milorad Vučelić, osoba koja je svojim beskonačnim ljudskim varijacijama, političkim transformacijama i UMNIM naprezanjem postala kvintesencija zla pod Miloševićevem, čak se ni oni nisu dosetili. To može samo mag jedne harmonijske i elegantne političke prostote.

(Ovaj tekst je pisan 849. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)