Ishod izbora u Italija treba da pošalje evropskim liderima jasnu poruku – birači odbacuju politiku štednje koju oni vode.
Evropski projekat, ma koliko bio idealističan, oduvek je bio projekat koji je vodila elita. Ali sasvim je druga stvar podsticati tehnokrate da rukovode državama, naizgled izbegavajući demokratske procese, i nametati im politiku koja dovodi do široko rasprostranjene bede.
Činjenica je da je veliki deo Evropske unije u depresiji iako evropski lideri zaziru od te reči. Pad ekonomskog učinka u Italiji od početka krize ekvivalentan je onom iz 1930-ih. Stopa nezaposlenosti u Grčkoj sada prevazilazi 60 odsto, a u Španiji je iznad 50 odsto. Uništenjem ljudskog kapitala, cepa se evropsko društveno tkivo, a budućnost je dovedena u opasnost.
Ekonomski „lekari“ kažu da „pacijent“ mora da bude izdržljiv. Politički lideri koji daju drugačije predloge žigosani su kao populisti. Činjenica je, međutim, da lek ne deluje, a nema ni nade da hoće, odnosno neće imati gore posledice od bolesti. Zapravo, biće potrebno deset i više godina da se povrate gubici nastali u ovom procesu štednje.
Ukratko, građane nije naveo ni populizam ni uskogrudost da odbace politiku koja im je nametnuta. Uvreženo je shvatanje da je ta politika veoma obmanjujuća.
Pojednostavljena dijagnoza evropskih problema da krizne zemlje žive van okvira svojih mogućnosti očito je bar delimično pogrešna. Španija i Irska su pre krize imale fiskalne suficite i male odnose duga i BDP-a. Kada bi Grčka bila jedini problem, Evropa bi mogla lako da izađe s njim na kraj.
Evropi je potreban veći fiskalni federalizam, a ne samo centralizovan nadzor nacionalnih budžeta. Evropi definitivno ne mora da bude potrebno da odnos između troškova na federalnom i državnom nivou bude dva prema jedan kao u Sjedinjenim Državama.
Takođe je potrebna bankarska unija. Ali potrebno je da to bude prava unija sa zajedničkim osiguranjem depozita i zajedničkim procedurama za nalaženje rešenja kao i zajedničkim nadzorom. Takođe su potrebne evroobveznice ili neki ekvivalentni instrument.
Evropski lideri priznaju da će bez rasta nastaviti da se povećavaju tereti duga i da su mere štednje same po sebi strategija protiv rasta. Ipak, prolaze godine a strategije rasta nema na stolu, iako su njene komponente dobro poznate – politika koja se bavi unutrašnjom neravnotežom u Evropi i ogromnim spoljnim suficitima Nemačke, koji su sada rame uz rame s kineskim (i više nego dvostruko veći u odnosu na BDP). To konkretno podrazumeva povećanje plata u Nemačkoj i industrijsku politiku koja promoviše izvoz i produktivnost u evropskim perifernim ekonomijama.
Ono što neće da funkcioniše, bar u većini država evrozone, jeste unutrašnja devalvacija, odnosno smanjenje plata i cena jer bi to povećalo teret duga za domaćinstva, firme i vlade. A s poravnjanjima u različitim sektorima koji se odigravaju različitim brzinama, deflacija bi podstakla masovne izopačenosti u ekonomiji.
Evropski projekat je bio i ostao velika politička ideja. On ima potencijala da promoviše i prosperitet i mir. Ali umesto da jača solidarnost u Evropi, on seje seme razdora u okviru država i između njih. Evropski lideri stalno obećavaju da će učiniti sve što je neophodno da se spase evro. Obećanje predsednika Evropske centralne banke Marija Dragija da će učiniti „sve što je potrebno“ uspelo je da uspostavi privremeni mir. Ali Nemačka stalno odbacuje svaku politiku koja bi obezbedila dugoročno rešenje. Stiče se utisak da će Nemci učiniti sve osim onoga što je potrebno.
Naravno, Nemci nevoljno prihvataju činjenicu da je neophodno postojanje bankarske unije, koja uključuje zajedničko osiguranje depozita. Ali brzina kojom oni pristupaju takvim reformama nikako nije u saglasnosti s tržištima. Bankarski sistemi u nekoliko zemalja već se jedva održavaju u životu. Koliko će ih još biti na intenzivnoj nezi pre nego što bankarska unija postane realnost?
Da, Evropi je potrebna strukturalna reforma, kao što tvrde zagovornici mera štednje. Ali najveći efekat će imati strukturalne reforme institucionalnih aranžmana evrozone, a ne reforme u okviru pojedinačnih zemalja. Ako Evropa ne želi da sprovede ove reforme, možda će morati da pusti evro da umre da bi se spasla.
Ekonomska i monetarna unija EU bila je sredstvo za postizanje cilja, a ne cilj sama po sebi. Stiče se utisak da je evropsko izborno telo shvatilo da prema aktuelnim aranžmanima, evro potkopava ono zbog čega je stvoren. To je jednostavna činjenica koju evropski lideri tek treba da shvate.
Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor na Univerzitetu Kolumbija
Copyright: Project Syndicate, 2013. www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
