Stradija 2020.

Većina komentara je kritički usmerena uz najčešću argumentaciju da se radi o stranačkom dokumentu. Međutim, nije suština u tome, Srbija 2020 je loše postavljen tehnokratski koncept. Istina, ponuđeni nacrt se uklapa u ranija dokumenta proizvedena u Demokratskoj stranci.

Svim ozbiljnim stratezima društvenog razvoja dobro je poznato iskustvo stečeno kroz ceo period razvoja i pada evropskih društava – da politički i ekonomski planovi i procesi propadaju ukoliko je kulturni sadržaj zanemaren.

U Nacrtu nema nijedne rečenice posvećene kulturi, umetnosti i kulturnoj produkciju, odnosno njihovom mestu u konceptu razvoja Srbije. To su upravo oni sadržaji naših života koji podstiču razvoj kreativnosti, jer predstavljaju ishodište i poprište novih ideja, etičkih i moralnih principa, odnosno pozitivnog sistema vrednosti.

Još od samog dolaska takozvanih demokratskih snaga, uočljiv je nedostatak osmišljenog programa novog sistema vrednosti! A upravo vrednosni aspekti kulture trebalo je da budu osnova za definisanje principa i načela procesa demokratske transformacije društva.

„Demokratija ne može da se ograniči samo na institucije, kao ni na način organizovanja. Kada nije inspirisana umom, umetnošću i istraživanjem, ona je osiromašena.“ (Apel sveta kulture, Amsterdam 2005)

Možemo pretpostaviti da je glavni sastavljač koncepta Srbija 2020 bio Božidar Đelić, koji se kao potvrđeni tehnokrata zalaže za demokratski centralizam (poznata Kardeljeva izmišljotina) i koji je potpuno nezainteresovan za kulturu i umetnost, odnosno humanističke nauke (strategija razvoja humanističkih nauka koju je uradio stručni tim profesora univerziteta završila je u njegovom košu). Vrednost za koju se on zalaže jeste efikasnost tehničko-praktičnog znanja oslobođenog humanističkih normi (obrazac koji već duže od dve stotine godina uzrokuje kako globalne tako i lokalne krize i ratove).

Božidar Đelić nikada neće razumeti da su osnovni uzroci strukturalne krize, u koju je upala EU, pre svega ponašanje sujetnog tehnokratskog sloja, političkog i privrednog, i nedovoljno uvažavanje značajnih razlika u kulturnim modelima i karakterima naroda koji čine EU.

Kakve mogu biti dugoročne posledica takvog pristupa za naše društvo?

Kulturno siromaštvo je danas mnogo opasnije za društveni razvoj od materijalnog! Nema obrazovanja bez kulture niti kulture bez obrazovanja. Ukoliko mlad čovek nema dobru ishranu, biće mršav ali će preživeti i u budućnosti to može nadoknaditi. Ali ako u mladosti ne izgradi potrebu da čita knjige, da se pravilno izražava, stekne vizuelnu i muzičku kulturu, ambiciju da razvija svoje kreativne mogućnosti – izgubljen je za ceo život. To su godine koje su „pojeli skakavci“ i tu popravke više nema! Tako je Srbija već izgubila i još uvek gubi generacije mladih, koji ili odlaze ili se prepuštaju vrednostima loše industrije zabave.

To nije posledica samo našeg niskog standarda života, kao što nas ubeđuju tehnokrate vlasti, već, pre svega, atmosfere opšte razočaranosti u političku strukturu, izostanka perspektive i procesa kulturnog osiromašenja, odnosno pogrešno postavljenog sistema vrednosti, koji kao povratna sprega deluje i na ekonomsku situaciju.

Kvalitet života, za razliku od standarda života, pored materijalne potrošnje uzima u obzir i vrednosti etike i estetike, tradicije i kulture, lične težnje pojedinca, interese lokalne zajednice, ekološke uslove života i druge sadržaje koji su materijalno nemerljivi. Norme kvaliteta života su iznad diktata logike profita i tehnoloških obrazaca upravljanja.

Nacrt Srbija 2020 nije postavljen na novom vrednosnom sistemu, sve su to fraze i neutemeljena obećanja koja se ponavljaju već godinama i u koja niko ozbiljan više ne veruje.

Zato je to loš koncept koji treba odah zaboraviti!

Autor je direktor Balkankult fondacije