Strah od Evrope u Fijatu 1Foto: Medija centar

Jesu li građani Srbije mentalno, moralno i po habitusu spremni da se ušetaju u Evropsku uniju i čvrsti u opredeljenju da naša država postane članica EU?

Razne ankete, stiče se utisak, odslikavaju stanje svesti većinskog stanovništva Srbije koja iskazuje nespremnost i odbija taj nacionalni „avanturizam“.

Razlozi za odbijanje evropske integracije Srbije često su kamuflirani raznim eufemizmima („hoćemo da pečemo rakiju u kućnoj radinosti“, „hoćemo da proizvodimo krivi krastavac“, „nećemo da nam drugi sole pamet“), a suštinski razlog isplivao je na površinu demonstrativnim odbijanja radnika Fabrike automobila Stelantis da, privremeno na dve godine, rade u četiri države Evropske unije (Nemačka, Italija, Poljska, Slovačka) koje im je ponudio poslodavac dok ne izgradi novu fabriku električnih automobila u Kragujevcu.

„Sve može i oko svega možemo da se dogovaramo, ali ne dolazi u obzir da idemo u inostranstvo, tamo nećemo da radimo“, izričit je zahtev“crème de la crème“ srpskog industrijskog radništva.

Mesecima traje njihova kampanja protiv „odlaska u inostranstvo“ i nekome sa strane moglo bi se učiniti da ih poslodavac prinudno šalje u radni logor (gulag) na Kolimi.

Kao česti argumenti odbijanja da se ide „u inostranstvo“ navode se odvojenost od porodice, sitna deca, bolesni roditelji, samohrano roditeljstvo, neotplaćeni krediti, plate nedovoljne za život, loš smeštaj… Još nisu navedeni zagađen vazduh i poskupljenje toalet papira kao razlog odbijanja posla u četiri EU države.

I dok se frljaju raznim „važnim“ razlozima, radnici fabrike automobila pravi razlog odbijanja da rade u inostranstvu kriju „ko zmija noge“.

A pravi razlog je – strah.

Strah da skoče u hladnu vodu iako slabo plivaju.

Strah od novog koje ne liči na srpsku sistemsku žabokrečinu.

Strah od uređenog sistema u kome se poštuju procedure i pravila ponašanja na poslu.

Strah od države koja nikad nije bila radnička.

Strah od suočavanja s konkurencijom.

Strah od takmičenja u fabričkoj hali a ne na ulici.

Strah od prebrojavanja proizvedenih automobila a ne izvikanih parola.

Strah od dokazivanja i stalne provere lične vrednosti.

Strah od tradicionalne industrijske kulture i radne etike.

Strah od obaveze da se „zasuču rukavi“.

Strah od radija na kome se ne čuje omiljeni refren „radio ne radio, svira ti radio“.

Strah od otkaza za slabog radnika.

Strah od gubljenja privilegija.

Strah od sindikata koji ne brani neradnike i loše radnike.

Strah od nepriznavanja statusa državnog klijenta.

Strah od zarade čija visina isključivo zavisi od rezultata rada.

Strah od zabrane tezgarenja u radno vreme.

Strah od učenja novih znanja i veština.

Strah od punog radnog vremena, bez dvomesečnog letnjeg raspusta da bi se obradilo imanje u Grošnici.

Strah od gubljenja zagarantovanog godišnjeg bonusa koji se dobija bez obzira na radne rezultate.

Strah da ulaz u fabriku ne može da se blokira kad god se nekome ćefne.

……

Sa svim ovim strahovima Fabrika automobila u Kragujevcu deklarisala se kao epicentar iz koga se po Srbiji kao epidemija virusa šire antievropske vrednosti i standardi, a njeni radnici ponašaju se kao kolovođe antievropskog pokreta.

Dok god su glave prosečnih građana-radnika pune ovakve pameti, Evropska unija biće slabo prihvatljiva opcija za budućnost Srbije.

Odgovornih za takve stavove prosečnog građanina-radnika ima mnogo. Najočitiji krivac su političke elite koja svesno neguju sistem u čijem je centru klijent, zavisnik od države, nesamostalan i ekonomski neodrživ pojedinac čiji život ne zavisi od njegovog znanja i sposobnosti. Takav građanin-radnik podložan je svakoj vrsti uticaja i manipulacije političkih faktora koji ga drže u šaci i ropskoj zavisnosti od države. Takav pojedinac nije sposoban da sam brine o sebi i svojoj porodici, nije spreman na konkurenciju, nije zainteresovan da uči i školuje se, nema ambiciju da se dokazuje na radnom mestu i svaki dan bude sve bolji.

Ali, nije poenta u traženju krivca, nego u traganju za modelom da se ovakvo stanje prevaziđe i građanima pokažu prednosti članstva i života u evropskoj porodici država.

Jedan mudar i uspešan domaći poslovni čovek odavno je smislio zanimljiv predlog kako prosečnom građaninu Srbije učiniti privlačnom Evropsku uniju, njenu radnu etiku, način života, vrednosti i pravila ponašanja. Ideja je jednostavna: da Srbija, o trošku EU, na svakih šest meseci do godinu dana šalje u evropske države-članice Unije po dve-tri hiljade građana, ali ne kao turiste koji će tamo da planduju nego kao članove određenih esnafa, zanimanja, struka koji će u tim sredinama raditi i živeti kao punopravni članovi tih društava. Tako bi se srpski industrijski i administrativni radnici, inženjeri, pravnici, lekari, seljaci, studenti i srednjoškolci, mali preduzetnici, domaćice… „na licu mesta“ upoznali, živeli i radili u skladu s evropskim pravilima i vrednostima i stekli neophodno društveno obrazovanje. Za očekivati je da bi onda ti ljudi, po povratku u Srbiji, sa stečenim iskustvom bili iskreni lobisti za ulazak naše države u EU.

Proklamacije evropski orijentisane elite i njeno bezuspešno višegodišnje ubeđivanje građana imaju skromne efekte samo do određene granice u zavisnosti od društvene grupe kojoj su te poruke namenjene. Dvadesetogodišnji neuspeh lobiranja za evropske vrednosti u Srbiji najbolje se vidi kad građane treba testirati u praksi, kao u slučaju kragujevačkih radnika. Onda „svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše“.

Autor je novinar

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.