Strana sopstvene tuge

Emocionalna strana gubitka omiljene domovine naših predaka, ne može se dovoljno izraziti niti brojevima ni statistikom o ljudskim žrtvama, ni proračunavanjem materijalne štete, ni argumentacijom političke prirode o pravdi i nepravdi. Ona se u potpunoj dubini može slutiti i razumeti i to samo fragmentarno, vezano za pojedinačne sudbine. One nalaze svoj izraz u sećanju.

Spomen ima i svoju drugu stranu. Kao Nemci ne smemo zaboraviti da je velika nepravda koja je učinjena progonom naših predaka sa srpske strane bila reakcija na nepravdu koju su nacisti prvo učinili nad srpskim narodom: Bombardovanje nemačkih vazduhoplovnih snaga Beograda u aprilu 1941. godine i napad na Balkan je imalo puno žrtava sa srpske strane. I to mora da bude predmet istinitog i dostojnog sećanja.

Apsurdna situacija da su mladi muškarci, pripadnici nemačke manjine, na primer još pre 48 sati pre nego što su strpani u nemačku uniformu, još nosili srpsku vojnu uniformu pritom ne igra ulogu. Ona samo pokazuje kako skrupulozan može da bude jedan sistem kada se radi na tome da se ljudi instrumentalizuju za ideologiju jedne strane -“Nemačka kao svetska sila“. Isto se može dokazati postupcima srpskih partizana sa svojim ljudima. Za ideologiju srpskog velikog carstva su mnogi mladi ljudi morali žrtvovati svoje privatne planove. Sećanje je potrebno i ono nam pomaže da ubuduće izbegnemo takve nepravde. Jedno spominjanje, koje se ne boji da nepravdu nazove nepravdom i to na obe strane.

Konačno zavisi od toga kako se jedan narod ophodi prema počinjenoj nepravdi. I tu se duhovi sa jedne i druge strane razdvajaju. Mi smo u posleratnoj Nemačkoj ponovo procenili svoju istoriju i time puno uradili na razumevanju sopstvene krivice. Sigurno još ne dovoljno, ali ipak, mesta sramote (na primer, koncentracione logore), gde su od ruku nacista nevini ljudi nastradali, postala su mesta opomene i sećanja. Postoje nacionalni dani sećanja, kao što su Kristalna noć (9. novembar) ili Dan sećanja na Holokaust (27. januar). Poricanje Holokausta je u međuvremenu krivično delo u našoj zemlji. Desni radikalizam i neonacizam se najstrože opservira kroz organe za zaštitu Ustava i iz toga proizašla krivična dela se kažnjavaju. To se sve događa iz jednog jedinog razloga, naime ne sme u ime nemačkog naroda nikada više da se ponove takve nepravde! Sva spominjanja (sećanja) moraju da služe tom cilju.

Takvo spominjanje ima još jednu, treću stranu. To je strana sopstvene tuge. To je tuga zbog doživljenog gubitka, zbog nesposobnosti da se drugima pruži zaštita i pomoć, zbog nedostatka civilne hrabrosti, možda i zbog sopstvene krivice. Ma kako bilo, za tugu treba jedno mesto. I nama ljudima treba jedno mesto za tugovanje. Takva mesta su naši spomenici. Na takvom mestu, npr. spomen-obeležje u Firstenfeldbruku (Fuerstenfeldbruck) za podsećanje na posmrtni marš jevrejskih zatvorenika aprila 1944. Tu su se sreli i susreću se u poslednjih dve decenije svake godine ljudi iz grada i okruga sa nekadašnjim zatvorenicima za sećanje i protiv zaborava! To nije samo akt refleksije, sigurno i kajanja, već i stalno ponovljeni akt samočišćenja, kome se možemo izložiti iz dobrih razloga. Iako ova živa generacija nije sopstvenom krivicom upletena u ovu nesrećnu prošlost, takvo spominjanje je neophodno, jer služi proširenju sopstvene svesti.

I kada podunavske Švabe pola stoleća nakon progona postave spomen obeležje u njihovim nekadašnjim mestima boravka i svečano ih posvete – i većina spomenika je postavljena tek posle milenijuma – onda oni to baš iz tih razloga rade, naime da se žrtve ne zaborave. I oni to uvek rade sa znanjem i dozvolom srpskih vlasti na licu mesta. Tek promenom političke situacije posle Miloševića su omogućena ova spomen obeležja. Ova nova srpska politika, koju većinski zastupa sadašnja vlada, vodi proevropski kurs. On nažalost nema podršku svih Srba. Nacionalne struje se još uvek nisu pomirile sa raspadom Jugoslavije. Poslednju uvredu koju su doživeli je proklamacija Kosova kao samostalne države februara 2008. godine.

Verovatno su takve nacionalne snage, koje su napravile udar na spomen obeležje na masovnoj grobnici u Gakovu. One snose odgovornost. Još ne znamo tačno. Ma kakav taj napad na spomenik dostojan poštovanja bio, ma kako ga posmatrali kao skrnavljenje ili napad na nevine nastradale žrtve koje su tamo sahranjene, to je jedan gorak udarac protiv čovečnosti. Naravno da taj incident izaziva naše ogorčenje.

Namera koju slutimo kod počinioca ima više strana. Prvo možda iza toga stoji bojazan, da će decenijama crtana slika srpskog komunizma potamneti. To bi značilo, da sve više ljudi ima kritičko zapažanje unutar Srbije, naročito među mladim ljudima. Ako na taj način istina probija svoj put, onda bi trebalo otvoriti raspravu u Srbiji ne samo u ulozi žrtve, već i o ulozi počinioca. Sa druge strane, pitanje je neće li takva rasprava samo voditi mobilizaciji ekstremnih nacionalista i ugroziti proevropski kurs Srbije. To saznanje nas može voditi dalje od rešenja.

Tačno je (po rečima Stefana Hesela: „da! Razgnjevite se!“) da smo se razgnevili i želimo da se taj incident razjasni i krivci kazne. Ali nemojmo da stanemo na gnevu. Hasel isto kaže: angažujte se! Angažovanje posle takvog gneva može samo da znači da se proevropske snage ojačaju i to baš u Srbiji. Ovaj narod nije zaslužio da dalje bude izolovan od svetske zajednice samo zato što su se generacijama politički despoti na nedemokratski način, u stilu davno prošlih feudalnih vladavina i sistema vlasti, održavali time što su postojali samo verni podanici i neprijatelji. Hoću na kraju da navedem jedan primer, koji treba da nas motiviše.

Već nekoliko godina organizuje bračni par Ludvig i Ursula Ajsenloefel godišnja autobuska putovanja u Bešku (Srem). Na tim putovanjima učestvuju pretežno podunavske Švabe, koji su rođeni u Beški ili njihovi potomci. Kao sveštenik pratim ta putovanja od 2007. godine. Nastaju nova prijateljstva sa Srbima iz Beške, stara prijateljstva se produbljuju. Od 2010. postoji komunalno partnerstvo između Beške i bavarskog mesta Karlshuld u Donaumosu, čiji sam inicijator ja smeo da budem. U međuvremenu se to partnerstvo proširilo na različite projekte kao što su razmene učenika, sportska takmičenja i susreti na komunalnopolitičkom nivou. U Srbiji su već posvećena dva spomenika, jedan u Beški i jedan u Krčedinu. Oni pomažu dostojnom sećanju!

Pri svakoj poseti u Beški stoji poseta starom nemačkom groblju i misa na spomeniku. Prisećanje, memoria! Da! Ali je ugrađeno u život usmeren unapred, na jedno vreme u kojem naravno i Srbija, kao i drugi evropski susedi, pripada zajednici. To neće moći da spreči ni oskrnavljen spomenik u Gakovu.

Autor je sveštenik iz Nemačke