Stvaranje jednoglasne mase

Pavel Domonji Naziv „događanje naroda“ smislio je, čini mi se, književnik Milovan Vitezović. Problem s tim nazivom je u tome što iza njega nema stvarnosti. Ako neko veruje da se 9. jula 1988. u Novom Sadu dogodilo nešto autentično, da je prisustvovao manifestaciji narodne volje, da se pred njim pojavio narod nezavisan od uticaja nekakvih pozadinskih struktura i tajnih agencija, da su se stvari pred njegovim očima odigravale spontano – taj bludi nebom političkih fantazija. Da bi se građani konstituisali u narod, neophodne su institucije. Međutim, novi vođa svih Srba tada je govorio: Mi ćemo svoje ciljeve ostvariti u institucijama ili van njih, u parlamentu ili van njega, ali mi ćemo ih ostvariti. Dakle, poruka je – institucije nisu važne. Kada institucije pretvarate u fasadu i kulisu, lišavate društveni život predvidljivosti, stabilnosti, a pojedince sigurnosti. Na kraju se nađete u situaciji da se društvo raspada. To je ono što se nama desilo. Nismo imali narod nego masu koja, kao jedan organizam, kao jedan glas, ispostavlja svoje zahteve vođi.
I antibirokratska revolucija i tzv. događanje naroda odvijali su se u društvu koje je bilo zahvaćeno dubokom krizom i čije elite nisu mogle postići dogovor kako da je razreše. Centar za društvena istraživanja Predsedništva CK SKJ registrovao je 1986. da u društvu jačaju autoritarne tendencije, da rastu zahtevi da se kriza reši po kratkom postupku, bez mnogo diskusije i komplikovanih procedura. Milošević je udovoljio tim zahtevima. On je izvukao mač i zavitlao njime iznad glave. Mač kojim je on obarao svoje protivnike bio je taj Vitezovićev narod.
Pre nego što je posegnuo za „mačem“, Milošević je uveravao mase da njihova budućnost zavisi od toga hoće li se Srbija uspostaviti kao suverena država na celoj svojoj teritoriji ili ne. Pošto taj cilj nije bilo moguće realizovati u institucijama, on je stvari izmestio na trgove i ulice, posegnuo za permanentnom mobilizacijom i akcijom masa. Uz pomoć masa on je uspešno sklanjao svoje političke protivnike, sa masama iza sebe promenio je ustav i autonomiju Vojvodine sveo na fasadu.
U proteklih 20 godina srpski nacionalizam je istrčao pun krug – od ideologije do varvarstva. Na našem primeru možemo potvrditi da niko tako dobro, tako temeljito, tako predano i posvećeno ne može upropastiti vlastitu naciju kao što to mogu njeni verni sinovi, nacionalisti. Nevolja nacionalista je u tome što stalno izneveravaju svoje ciljeve. Hteli su sve Srbe u jednoj državi, ali Srbi će, izgleda, živeti u jednoj državi tek u Evropskoj uniji. Hteli su veliku Srbiju, a dobili su je skraćenu za Kosovo. Hteli su da pomere granice na sever, a ostali su bez granica na jugu. Postoji jedna stvar u kojoj nacionalisti nisu podbacili, nego su pokazali stoprocentni učinak, a to je proizvodnja granica. Dok je bila u sastavu SFR Jugoslavije Srbija se graničila sa Mađarskom, Bugarskom, Rumunijom i Albanijom. Danas se graniči sa još četiri nove države – i sve su nastale na području bivše Jugoslavije – Hrvatskom, BIH, Crnom Gorom i Kosovom. Hoće li se sutra graničiti i sa Vojvodinom?
Najgora stvar koja se autonomiji Vojvodine može desiti nije to što bi se sutra mogao pojaviti neki politički subjekt koji će reći: Mi nismo za autonomiju, jer smatramo da je to loše za Srbiju. Tretiramo je kao uvod u secesiju i vodićemo oštru političku borbu protiv svih koji se zalažu za takva rešenja. Ono što je najgore jeste da autonomija ostane ritualna fraza iz političke korektnosti, da se nastavi sa dosadašnjim licemernim prenemaganjem na javnoj sceni, da i dalje traje bal pod maskama, deklarisanje lažnih namera, sitne trgovine i nagodbe na štetu autonomije. Ne znam šta bi oni koji zagovaraju autonomiju još mogli reći onima u političkom Beogradu, a da Beograd shvati da je autonomija Vojvodine sjajna prilika i za Srbiju da se otvori, pokrene, da stupi u zdravu kompeticiju sa Vojvodinom kako bi produkovala ono najbolje u sebi. Nova vlada mi ne uliva poverenje.
U Srbiji, a kod mladih ljudi posebno, postoji osećaj da ste suvišni, da ste potpuno nevažni. Ne znam koja vlada može da uspe sa takvom psihologijom građana, i to onih u najproduktivnijem dobu. Ne znam zemlju čija je vlada toliko zabavljena sobom, raznim sinekurama, raspodelom plena, namirivanjem partijskih aktivista da nema ni vremena, ni interesa da se pozabavi tim problemom. Ne znam ni za trpeljivije civilno društvo koje ćutke podnosi sve te performanse oko formiranja vlade.
Danas se u Srbiji ne govori o autonomiji, ne govori se ni o tzv. događanju naroda, ali se govori o nacionalnom pomirenju. Navodno, u ime evropskog puta Srbije potrebno je pomirenje između onih aktera koji su devedesetih vodili Srbiju, onih koji su na ulice izveli mase, koji su ukinuli autonomiju, koji su doveli do sankcija, izolacije, koji su zemlju gurnuli u rat i doveli je do optuženičke klupe Međunarodnog suda pravde i onih aktera koji su obećavali prekid sa takvom politikom, koji su obećavali modernizaciju, evropeizaciju, lustraciju, suočavanje sa prošlošću i šta sve ne.