Sve je počelo sa Savamalom

Možda ovo nije pravi rečnik novinara, ali svakako je u meni izazvalo gađenje kada sam prošle nedelje silom prilika morala taksijem da „pokupim“ prijatelje koji su došli u Beograd. Imali su želju da posete Beograd na vodi i da, posle toliko godina, popijemo kafu pored Save. Trebalo mi je vremena i strpljenja da im objasnim kako ja ne idem „tamo“. Najpre su mislili da se šalim pa su počeli da me ubeđuju kako „dobro znaju da su novinarske plate male“, kako je Beograd na vodi skup i da ne treba da brinem jer će sve oni platiti. Objasnila sam im da nikada nisam bila u takozvanom Beogradu na vodi, niti ću ikada zbog činjenice da je sagrađen pod velom tajni i u senci nasilja.

Na kraju moji prijatelji su otišli bez mene. Zauzvrat, obećala sam da ću ih sačekati.

Taksijem sam išla Nemanjinom ulicom, a potom smo ušli u Savsku. „Ići ćemo Bulevarom Vudroa Vilsona“, reče taksista. Iskreno, bilo mi je svejedno. Ovaj deo grada je za mene bio nepoznanica.

Posmatrala sam skoro posađeno drveće. Sve mi je nekako izgledalo izveštačeno, strano, daleko. Neka tako i ostane, pomislih. I bilo bi da odjednom kroz otvoren prozor nisam osetila nesnosan smrad. Setih se deponije u Vinči. Taj smrad mi je razdirao nozdrve dok sam kao novinar početnik ’97. sa grupom novinara slušala tadašnju vlast kako će sanirati „večiti problem Beograda“. Smrdelo je tada na trulež, neku crkotinu, garež spaljenog đubreta. Verujem da je smrdelo i na mrtve pacove jer teško da bi i oni mogli da prežive u ovakvom smradu. „Recikliraćemo mi to jednog dana.

Baš kao što to rade Japanci“, obećavali su tadašnji… E, tako je smrdelo i sada, ovde pored Save. Čuveni Beograd na vodi smrdeo je na istu tu trulež… Sećanja su me ponovo vratilia u prošlost, ali ne tako davnu. Bilo je to vreme kada se uveliko govorilo o „silasku Beograda na reku“. To je promovisala vlast pre ove.

Stali smo uz neki trotoar. Prijatelji će sigurno kasniti. Taman imam vremena da „iskopam na netu“ kad se najviše govorilo o ovoj temi. Pisala sam o tome. Davno. Izašao je prvi tekst iz 2010. a naslov je bio: „Generalnim urbanističkim planom do 2021. predviđena značajna pomeranja gradskog jezgra: Centar grada seli se na reke“. Eto, to je to! I tada se uveliko pričalo o realizaciji ovog projekta: „Silazak Beograda na reke tema je o kojoj se poslednjih godina sve više govori. Prema Generalnom urbanističkom planu grada do 2021. obale Save i Dunava trebalo bi da postanu elitne zone prestonice. Svojim arhitektonskim rešenjima i sadržajima trebalo bi da pariraju evropskim metropolama koje su već odavno sišle na reke. Urbanistički zavod je još 2007. započeo izradu Studije beogradskog priobalja“. Dodaću samo još: „Ova faza Studije beogradskog priobalja prikazana je na međunarodnim stručnim skupovima u Beču i Kanu. Izazvala je veliko interesovanje drugih gradskih uprava, urbanista i investitora“. Tada je trasiran put za ono što će se kasnije desiti.

Hvatala me mučnina. Smrdelo je kao u neopranoj kaci posle nedopečene brlje. Fuj! Vesić je najavio izgradnju kolektora. Dobro se sećam toga. Ali, kao i mnogi drugi obećani projekti i ovaj je otišao u vražju mater.

Kako ljudi mogu da udišu ovaj smrad? U centru grada? Na Beogradu na vodi. „Da li uvek ovako smrdi?“, pitam taksistu. „Zavisi, kako-kad“, odgovori mi mrzovoljno. „Kako to mislite: kako-kad?“. „Zavisi koji vetrovi duvaju, zavisi i od temperature, kad je toplije više smrdi, kad je hladnije manje. Ali, uvek smrdi. Kako to ne znate? Ako ste dolazili ovde morali ste da osetite“. Nisam imala više pitanja.

A onda se desila Savamala, navirala su sećanja. Ne pod onom prvom vlašću koja je obećavala reciklažu otpada, ne ni pod drugom koja je imala bolju viziju „silaska Beograda na reke“, već pod trećom, sadašnjom vlašću. Za ovu poslednju to je bila zlatna koka koja je obećavala decenije vladavine. To je bila njihova prilika koja se nije smela propustiti.

Sve je počelo sa Savamalom. Tada je nasilje postalo simbol urušene pravne države. Ovo što nam se i danas dešava. Tragedije u nizu.

Beograd na vodi, nastao u beogradskoj četvrti (Savamala), u Hercegovačkoj ulici, u noći između 24. i 25. aprila 2016. godine, kada su maskirani muškarci bespravno porušili privatne objekte u ovom delu glavnog grada je, hteli mi to ili ne, sramota svih nas. Nismo smeli da dozvolimo njegovu gradnju, bar ne na takav način. Jer Beograd na vodi će, nažalost, biti putokaz sadašnjoj vlasti kako nasiljem može da se postigne sve, ali baš sve.

I moglo je. Nijedna insitucija tada nije reagovala, ni Zaštitnik građana, ni Ministarstvo unutrašnjih poslova, ni Tužilaštvo… Nisu radili svoj posao. Postupali su isključivo po „preporukama“ vlasti, ne zakona. Bili su i ostali „spavači“. I dalje je nepoznato ko je učestvovao u rušenju i ko su nalogodavci.

Savamala je prvi sinonim organizovanja nasilja vlasti nad svojim narodom. Ona je bila uvertira u sve ovo što će nam se kasnije desiti. U Hercegovačkoj nikad nije izvršen pravi uviđaj jer policija nije reagovala na pozive građana pa samim tim „nije ni znala“ da se desila Savamala. Isto skrivanje dokaza i brzo raščišćavanje terena desilo nam se i nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu kada je poginulo 16 ljudi. Ni tu nije bilo valjanog uviđaja, a kamoli kažnjavanje odgovornih za ovu tragediju.

Dva meseca nakon rušenja Savamale predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao da je za rušenje odgovorna gradska vlast i da će za to ista biti kažnjena. Ne samo da nije kažnjena već je ubrzo i nagrađena. Gradonačelnik Beograda je postao ministar finansija u Vladi Srbije.

Isto bi se desilo i sa slučajem pada nadstrešnice u Novom Sadu. I on bi bio zaboravljen da studenti nisu zatražili pronalaženje i kažnjavanje odgovornih. Pozvali su i prozvali nadležne institucije. NJihova i naša borba još traje. I trajaće jer se mnogo zla nakotilo na ovom prostoru.

„Maskirani“, kapuljaši“, „lojalisti“, „batinaši“ postali su naša svakodnevica. Tada, u Savamali su samo rušili, a sada i ruše i biju.

A sve je bilo jasno. Znali smo ko su ljudi koji su u noći 25. aprila sa fantomkama porušili privatne objekte u zoni budućeg „Beograda na vodi“. Kao što i sada znamo ko nas bije, ko otpušta naše radnike i dovodi strance da žive na našem hlebu, ko nam tera mladost u tuđinu. Znamo ko ruši autonomiju univerziteta i bije studente, ne samo na ulici već i na fakultetima. Sve je to pečat našeg ćutanja i trpljenja.

Dokle?

Nijedna vlast na svetu nije pobedila svoj narod pa neće ni ova. Dva najjača ratnika: strpljenje i vreme su na našoj strani. Ništa nije gotovo. U stvari, tek počinje! Lepo je to Majakovski objasnio: „Revolucija počinje kada ljudi ne prihvataju nezadovoljstvo kao normalno stanje“.

Autorka je urednica u Danasu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.