BOŽA: Jedan od najomiljenijih objekata ove kolumne, živopisna politička figura Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije za evropske integracije, podneo je ostavku. U nekom srednjoročnom istorijskom periodu od pedesetak poslednjih godina ostavka nije bila sasvim nepoznat čin u našem političkom životu. Druga je stvar što smo i kad je do ostavke dolazilo, ostajali uskraćeni za informaciju da li je ona bila iznuđena, kao jednostavniji vid političke procedure uklanjanja ili žrtvovanja, ili je stvarno bila čin svesti i samosvesti onoga ko je odstupao.
Vrlo rašireno uverenje da se kod nas ostavka, kao čin lične odgovornosti ili neslaganja sa nekom politikom, podnosi retko ili nikako verovatno je posledica uverenja da bi ostavki trebalo da bude više. Sličan je slučaj i u Božinom slučaju. Sasvim je opravdano, ali nije dovoljno što je samo Boža podneo ostavku. Ostavki i drugih povlačenja iz političkog života i sa funkcija ovih je dana trebalo da bude više. Prvo, ali ne i najvažnije, Boža je, koliko je poznato zadužen za lobiranje u Francuskoj, a ne u Nemačkoj. Kojim kanalima teče naša komunikacija sa državom koja je i tata i mama Evropi, nije sasvim jasno. Drugo, priznavanje Kosova jeste uslov da se Srbiji dozvoli stabilizacija položaja na međunarodnoj sceni. Mada je naš predsednik Boris Tadić, pozivajući se na čerčilovsku upornost, objavio da pred tim uslovom neće nikad ustuknuti, Boža Đelić u ostavci nas je dodatno očarao objavom da ni to,moguće je, neće biti poslednji uslov. Jer, Evropa dodaje nove uslove u hodu, rekao je Boža. Znajući sve ovo, da li bi Boris Tadić, pošto je preuzeo i sve ingerencije premijera, doživeo sudbinu Jorgosa Papandreua da je predložio da Srbija na neko vreme napravi pauzu u procesu kandidovanja i svoju kandidaturu zamrzne. Čak i da izuzmemo da je Evropa jedina tačka programa koalicije na vlasti, da li bi nam to dozvolila Evropa? Ili je obavezno ponižavanje još jedan od uslova.
VUK: Prema proceduri, Boža Đelić neće sve do marta moći da deluje kao potpredsednik za evropske integracije u ostavci. Mada formalno Vlada može to mesto da ostavi upražnjeno, teško je pretpostaviti da će prema evropskim integracijama smeti da se vlada kao prema domaćim finansijama. Ma koliko prilika data Srbiji za mart izgledala bezizgledna. Sad je zanimljivo pitanje ko je toliko politički lud da u predvečerje parlamentarnih izbora reskira ulogu kurira još jedne loše vesti. Možda bi to mesto bilo i pristojno i prikladno ponuditi Vuku Draškoviću. Da napravi – preokret.
EVROPA: Mart sledeće godine presudniji je mesec za Evropu nego za Srbiju. Obuzeti sopstvenom evropskom nevoljom, relativno smo malo pažnje posvetili činjenici da će ova tri meseca koja predstoje za Evropu biti ili-ili. U tom će periodu članice EU potpisati NOVI UGOVOR o međusobnim odnosima. Zasnovan na pravu nadnacionalnih institucija u Briselu, kojima po prirodi stvari dominiraju najjače države, da drže pod kontrolom budžetsku politiku svake od potpisnica počevši od koncipiranja budžeta za svaku godinu, pa do kažnjavanja za njegovo neizvršenje, a sve u skladu sa utvrđenim granicama budžetskog deficita i zaduživanja. U prošli petak je objavljeno da će novi ugovor obuhvatiti svih 17 članica evrozone, a da mu se svaka od preostalih 10 država može pridružiti po sopstvenoj volji. Ovoj desetorki ostaje da se opredeli između priključenja Nemačkoj plus Francuska ili da se priključi Velikoj Britaniji, koja je učešće u ovom projektu odmah odbila. Praktično bi neke države trebalo da dobiju priliku da se iz ove strogo kontrolisane Evrope isključe. Da li će im to stvarno i biti dozvoljeno videćemo. Dakle, alternativa jednoj Evropi postoji u drugoj Evropi. Odnosno, od marta bi trebalo da počnu da funkcionišu dve Evrope. Kako bi trebalo da budu uređeni odnosi među njima nije jasno. Jer, pri sadašnjem poretku stvari nadnacionalne institucije u Briselu, u kojima odlučuju svih 27 članica, trebalo bi da kontroliše praktično ekonomsku politiku samo potpisnica NOVOG UGOVORA.
HRVATSKA: Koalicija oko Socijaldemokratske partije Zorana Milanovića najzad može da formira vladu u Hrvatskoj. U svom prvom intervjuu datom Hrvatskoj radio- televiziji, budući hrvatski premijer Milanović nije nijednim jedinim slovom pomenuo Srbiju. Kojom su i hrvatski mediji i hrvatski političari dosad praktično bili opsednuti. Niti je novinar Milanovića o Srbiji pitao, niti je ovaj smatrao za potrebno da nešto u tom smislu sam doda. To je vrlo ozbiljan preokret i nije sigurno da je, u postojećim okolnostima, sasvim dobar. Hrvatska je, naime, otišla u EU. A između Srbije i Hrvatske nema više nekih sudbinskih otvorenih pitanja zbog kojih bi nova EU-članica na nas morala da se osvrće. A sad možda i ne bi bilo loše da se ponekad i osvrne.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
