Tadić nije Tito

Malo je, međutim, verovatno da će ta Tadićeva diplomatska inicijativa da urodi nekim značajnijim plodom. Za takav, pesimistički zaključak postoji nekoliko jakih razloga. Najjači je, nesumnjivo, taj da Beograd više nema uticaj na nesvrstane zemlje kakav je imao u vreme kada je u Jugoslaviji šef države bio Josip Broz Tito – jedan od osnivača Pokreta.

Tito je, svojevremeno, uživao ugled lidera nesvrstanih. Njegov uticaj na članice Pokreta je bio toliko veliki da je na samitu u Havani, iako u poodmaklim godinama i ozbiljno narušenog zdravlja, u poslednji čas svojim autoritetom sprečio kubanskog predsednika Fidela Kastra i jaku struju njegovih istomišljenika da nesvrstane „svrstaju“ u sovjetsku orbitu. Da su u tome uspeli, bio bi to kraj nesvrstavanja – bar na temelju njegovih izvornih principa.

Posle raspada Titove Jugoslavije Beograd se prema Pokretu nesvrstanih odnosio s krajnjom ravnodušnošću, a ponekad i s očiglednim bagatelisanjem. Tito je u najboljem slučaju bio ignorisan, a mnogo češće je satanizovan kao glavni krivac za sve i svašta u vreme dok je bio na vlasti, pa čak i posle njegove smrti. Njegova supruga Jovanka Broz gotovo bukvalno do juče je bila u kućnom pritvoru, bez lične karte i pasoša – bez zvanične optužnice i suđenja.

Do „kopernikanskog obrta“ je došlo nedavno kada se ovde neko setio da bi povodom statusa Kosova valjalo zaigrati i na kartu nesvrstanih, a naročito na nekadašnji Titov autoritet u tom pokretu. I tako, Tito je opet „in“, a Jovanka je ovih dana, posle skoro tri decenije, ponovo dobila pasoš i ličnu kartu.

Naprasni ljubitelji nesvrstavanja sada nastoje da privole članice Pokreta da ne priznaju nezavisnost Kosova. Tako bi se, veruju oni, Međunarodni sud pravde ( MSP ) teže odlučio da „blagoslovi“ jednostrano proglašenje nezavisnosti južne srpske pokrajine. Zarad te iluzije, u strepnji za svaki glas nesvrstanih, beogradska diplomatija je bila jedna od retkih koja nije javno osudila nedavni, postizborni masakr koji je nad svojim građanima počinio nedemokratski, antisemitski režim iranskog predsednika Ahmadinedžada.

Uprkos svojoj iznenadnoj ali vrlo napadnoj privrženosti nesvrstanima, na samitu u Egiptu Srbija je, međutim, imala samo status posmatrača. Ona, znači, zasad nije primljena čak ni u punopravno članstvo Pokreta. To, razume se, nije jedini, a još manje presudni razlog što očigledno neiskreno i račundžijsko „udvaranje“ nesvrstanima nema mnogo izgleda na uspeh. Jer, i te zemlje se prevashodno rukovode sopstvenim interesima, a to znači da nastoje da neguju što bolje političke i ekonomske odnose sa razvijenim svetom, onim od kojeg zavisi njihova sudbina. Prema tome, Srbija i status Kosova svakako nisu njihovi spoljnopolitički prioriteti. A što se tiče Prvog samita nesvrstanih u Beogradu 1961. godine i Titove uloge kao lidera Pokreta – to je sada već istorija, i to daleka.

Tito je mogao uspešno da lobira za Jugoslaviju jer je imao veliki uticaj na glasačku mašinu nesvrstanih u Ujedinjenim nacijama. Uživao je, istovremeno, i ogroman ugled na Zapadu jer je Staljinu rekao „ne“, a Kastra sprečio da pomenutu, moćnu glasačku mašinu nesvrstanih u Generalnoj skupštini UN stavi u funkciju politike Sovjetskog Saveza i njegovih „satelita“.

Sada nam ni Tito više ne bi mogao bog zna koliko da pomogne. Vremena su se promenila. Bipolarnog sveta više nema. Nesvrstani sada nisu ono što su nekad bili – složna i moćna glasačka većina u Ujedinjenim nacijama koju su respektovali i od koje su se pribojavali i Istok i Zapad. Sada, čak i kada bi većina tih zemalja stala uz Srbiju, ni tada to ni za jotu ne bi uticalo na presudu MSP. Još manje bi privolelo SAD i većinu u Evropskoj uniji da revidiraju svoju odluku o priznavanju Kosova. Pokret, jednostavno, više nije veliki igrač na međunarodnoj političkoj sceni.

Srpska diplomatija to, očigledno, nije shvatila. I da nevolja bude veća, ona čini manje ili više otvoren otklon prema Evropskoj uniji i SAD jer su Vašington i većina članica Unije priznali nezavisnost Prištine. A upravo bi te zemlje, kao realno najuticajnije na međunarodnoj političkoj sceni, mogle da nam pomognu da zaštitimo naše interese na Kosovu.

Šef srpske diplomatije Vuk Jeremić uspeo je svojim neodmerenim izjavama da se zameri većini nama susednih zemalja, Evropskoj uniji i Vašingtonu. S druge strane, predsednik Tadić i on prosto guraju Srbiju u „bratski zagrljaj“ Putinove Rusije zarad krajnje neizvesne podrške u pogledu statusa Kosova.

To bi teško moglo da se oceni kao uspešno vođenje spoljne politike, a još teže bi u toj veštini Tadić mogao da se uporedi s Titom, a Vuk Jeremić, recimo, s Kočom Popovićem. Ali šta ako je njima spoljna politika „poslednja rupa na svirali“ i ako oni, zapravo, navedene poteze vuku „za domaću upotrebu“, da se preporuče ovdašnjim „patriotski“ nastrojenim biračima? E, onda je to druga stvar. Za njih možda dobra, ali za Srbiju sigurno vrlo skupa.

Autor je novinar iz Novog Sada