Tito – ukrao nam žito

Drugi način bio je teško utvrdiv da li jeste ili nije korupcija, takozvana nagrada za ljubaznost, odnosno poklon u naturi.

To je donekle zavisilo od vrednosti poklona i činjenice da li je poklon dat pre ili posle učinjene usluge.

„Nagrada za ljubaznost“ najčešće je bila u obliku čokolade, kafe (100 grama, a u kriznim vremenima i u kilogramima), zatim strana pića, najčešće viski, boksovi stranih cigareta, a kada su žene u pitanju, one nisu odolevale parfemima.

Kako bilo pokloni u naturi odnosili su se na deficitarnu stranu robu.

I njome su podmićivani opštinski službenici i službenice kao i službenici drugih organa javne uprave, ali i nekih trgovina.

Na primer, nisi baš mogao da kupiš auto odmah i to baš onaj izložen u salonu.

Morao si da čekaš mesecima, a u međuvremenu inflacija nagrize već uspostavljen kredit, pa jovo nanovo, koriguj kredit, kamate i šta god još.

Pametan sračuna koliko je potrebno keša u plavom kovertu da mu sve na sve dođe jeftinije konačno privođenje auta u posed.

Posle toga, kada se odvozio auto na tehnički pregled, u zavisnosti od starosti automobila, poželjno je bilo na sedište ostaviti viski, boks cigareta, pa i još po nešto od godišta automobila, jer može da se nađe uvek neka sitnica koja zapravo i ne ugrožava bezbednost saobraćaja, ali je i to u popisu je manjkavosti.

Zanimljiv je bio i vid nagrade za ljubaznost kada su žitelji ruralnih područja nagrađivali lekare prasićima, što pečenim, sto obrađenim i pripremljenim za pečenje.

Sve ovo navedeno i još po nešto nenavedenog percipirala je moja malenkost i naivnost kao korupciju.

Danas u ovo tranziciono vreme pojam korupcije podrazumeva nešto sasvim drugo, pre svega u kvantitativnom smislu, mislim na enormno uvećane iznose novca i drugih materijalnih vrednosti, kao i na izgled ničim materijalnim, već takozvanom trgovinom uticaja, to jest davanje na nezakonit način koncesije, tenderska ustupanja poslova iz budžetskih sredstava i slično.

Postoje i neke sličnosti u dilemama sa ranijim poimanjem korupcije, poput ranijih nejasnoća da li su korupcija i nagrada za ljubaznost u znaku jednakosti?

Danas imamo vidove korupcije koji se kamufliraju takozvanim lobiranjem – tu formalne razlike nema, ali se tu utvrdila nekakva legalna forma.

U doba moga „detinjstva“ reklo bi se da kada je u pitanju mala tabla čokolade i 100 g kafe znak lepe pažnje.

Znak „lepe pažnje“ je bio i kada je neki čika nama nekolicini klinaca, podelio po 50 grama gumenih bombona, uz uslov da po Neimarskom parku (danas Jelena Šantić) vičemo „Tito – ukrao nam žito“.

Lele majci rastrčale se komšinice da nas smiruju i da nam govore kako naši mame i tate mogu zbog nas da odu u zatvor.

Dobra strana tog perioda ipak je bila u tome što nastrane čike izgleda nisu bili pedofili.

Performans im je bio zanimljiviji. Bili su očajni zbog toga šta ih je nenadano snašlo, i tako su davali oduška manipulišući klincima.

Međutim, današnje vreme napravilo je jedno retrogradno stanje, a to je manipulacija sa infantilnim u ljudskom biću. „Đilas lopov“!

Pređimo sad na „Tito – ukrao nam žito“. Beše, a učili smo i u školi, da je postojao neki „obavezni otkup“ – od žita do svinjske masti.

„Žito“ se rimovalo, ostalo nije.

Na žalost ovih sadašnjih vlasti „619 miliona evra“ nikako da se urimuje u „Đilas lopov“,  čak i ako sada nisu u pitanju „naša deca“, već odavno porasli, ali mentalno ostali „mali deca“.

I tako sada umesto gumenih bombona dele se sendviči. Onomad su postojale neke činjenice sa mašću i žitom da se tako nešto izvikuje, a danas se sopstveni lopovluk sakriva optužbama prema neistomišljenicima za lopovluk, kao kad džeparoš vikne za izdžeparenom osobom – „drž’te lopova“.

Pređimo na konkretno pitanje Rio Tintu i drugim stranim investitorima: Koliko ste dali para u plavim kovertama, odnosno preko nekih of-šor punktova, ministrima, direktorima javnih preduzeća i uopšte visoko pozicioniranim političarima u Republici Srbiji?

Koliko znam, nacionalne naučne institucije, sve, a posebno iz oblasti geologije i rudarstva, imaju preče pravo, i zašto ne reći MONOPOL, na istraživanje i konačno odobravanje komercijalne eksploatacije. To ne isključuje u određenim momentima kooperaciju sa strancima (od naučne saradnje, do kreditnog ulaganja).

Ali od početka do kraja tu se pita domaćin i samo domaćin. A transparentno se dogovara, samo o podeli dobiti, u definisanom i ograničenom periodu.

Vidim da nas i plaše ako tu priču sa Rio Tinto obustavimo.

Jer „tu su oni nešto uložili i oni će tražiti da im to vratimo (a to nije malo)“. Međutim, to što su uložili nije državna obligacija. To su „plavi koverti“ tutnuti u „đep od sakoa“. To je nešto što je izazov za pravnike koji mogu da odbrane svoju Državu pred takozvanom „Međunarodnom arbitražom“.

Korupcija se vinula u nebesa.

Autor je istoričar umetnosti