Toplotni udar s Atlantika i Mediterana

Nagađanja o namerama Vašingtona da sastavi novu vladu u Srbiji rasturanjem mandatarovog mandata spadaju u toplotne nebuloze. Opravdano uverenje da bi Vašington više voleo da su stranke koje se spremaju za opoziciju ostale na vlasti nije pritom sporno, baš kao i nemogućnost da na to, posle izbornih rezultata, utiču. Od samog početka, od recimo Kumanovskog sporazuma iz juna 1999, jasno je da SAD teže približavanju Prištine i Beograda i bez priznanja Kosova. Sad su tu da to potvrde, provere šta mogu očekivati od novih vlasti. Baš kao što to čini i Moskva – uz obećanja o kreditu na poslovni, savremeni način: samo sa projektima. Što je opomena da nekih „bespovratnih kredita“ (zašto bi se zvali krediti, ako se ne vraćaju?) ne može biti. Brisel takođe proverava, ili bar čeka da vidi, koje će se reči novog predsednika Srbije obistiniti: neke od spornih koje su date prvih dana posle izbora, ili one na licu mesta u EU – o nepromenjenom evropskom putu.

Ipak, svi oni su u prilici da stalno ponavljaju da se ne mešaju u sastav nove Vlade, jer je to jedna od uobičajenih populističkih natuknica u ovdašnjoj javnosti. Primera radi: u Dubrovniku je Filip Gordon, visoki zvaničnik SAD, u govoru rekao i nešto što ovde još nije dobilo publicitet: „Pozdravljamo izjavu predsednika Srbije Nikolića da će nastaviti politiku prema EU i ispuniti u potpunosti dogovore postignute u dijalogu. Nadamo se da ćemo izgraditi konstruktivne odnose sa novim predsednikom i njegovom administracijom“. I posle toga legitimno je postavio pitanje: otkud svima njima spolja, a za jedan deo javnosti se to posebno odnosi na SAD, pravo da uopšte o tome govore? Toga ima i u Gordonovom nabrajanju šta je sve Amerika uradila za ovaj region, a što sigurno svi znaju. Ne samo u Zagrebu, Skoplju, Podgorici, već i u Beogradu.

U odnosima sa svetom uvek se podrazumeva sumnja u stepen iskrenosti, i to proverava svaka stana. Neznanje nekih ovdašnjih novih predstavnika vlasti o tome kako funkcionišu stvari na međunarodnoj sceni, pokazalo se i u drugom slučaju, kad je reč o ulozi Vuka Jeremića u Generalnoj skupštini UN. Iako se na to može gledati kao na uspeh male Srbije u velikoj UN, istina je da su ingerencije predsedavajućeg (ne predsednika) sasvim skromne. Ovo nije potcenjivanje te pozicije i „uspešnosti“ Vuka Jeremića, već fakti zasnovani na Povelji i drugim aktima UN. Što se tiče materijalnih sredstava, onih sedam miliona dolara za rad Jeremićeve kancelarije, i tu je bilo proizvoljnih komentara u javnosti. Prema praksi u Ujedinjenim nacijama, predsedavajući GS ne mora da ima „matičnu“ stručnu ekipu. To obezbeđuje administracija UN. Ako hoće svoju – znači li to da će „uspešni“ Jeremić, sa dva tima, po skupom Njujorku i dalje majstorski lobirati u sopstvenu korist i diplomatsku budućnost?

I za kraj protekle nedelje ostaje Mediteran i Dubrovnik Borisa Tadića gde se rukovao sa Hašimom Tačijem (uzgred nije prvi put), što je posebno razljutilo Dačića koji ima formulu da mogu svi sa svakim, ali da i vlast i opozicija moraju da imaju istu politiku!! Nije to leglo ni onima koji nisu glasali za Borisa Tadića, ali je nesporno da je, po pravilima svetske politike, „bivši predsednik“ zapravo državnik koji može da ide na ovakve skupove, pogotovo na poziv hrvatskog premijera. Bivši premijeri i predsednici imaju i svoje uticajne organizacije, a često su i medijatori (Karter u Sarajevu!) u sporovima i dijalozima. Hrvatski analitičari su čak ovaj gest poredili sa Brantovim u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, ističući da je Tadić od onih koji ume, i jeste se, za neka nedela izvinjavao.

Ma šta o tome mislili kod kuće.