Tužna razglednica sa Tasosa

Svaki odlazak u stvari je povratak kojem se radujemo još od ulaska u Grčku.

Ukrcavanje na ogromni trajekt, plovidba praćena letom bezbrojnih galebova koji uzimaju hranu iz ruku putnika, pristajanje u luku i vožnja automobilom sa spuštenim prozorima deo su neopisive radosti koja nas drži cele godine.

Pošto je Potos mesto na suprotnoj strani od luke u kojoj se iskrcavamo, do njega se može doći bilo putem s leve ili desne strane, tako da smo prvih godina birali odlazak s jedne, a povratak s druge strane da u koncu napravimo krug oko celog ostrva. A onda smo pre sedam-osam godina, u mestu Prinos, desetak kilometara od luke, na terasi u kućici u samom centru videli jednu baku kako sedi u plavo ofarbanoj stolici, blago naslonjena na gvozdenu ogradu. U trenu me je, sa maramom na glavi, obučena u planetarno iste haljine za starice, podsetila na moju prabaku Milicu i ja sam joj mahnula.

Sigurno me je videla, jer je i ona mahnula meni.

U povratku smo se vraćali istim putem. Glavna i jedina ulica u Prinosu je pod uglom od 90 stepeni i mora da se uspori prilikom ulaska u mesto, tako da je bilo dovoljno vremena da se prepoznamo i mahnemo jedna drugoj.

Sledećih godina već smo navikli da nas ona prva pozdravlja na dolasku i maše za srećan odlazak.

Često sam mislila o toj bakici. Bila sam sigurna da živi sama u toj kućici i zamišljala sam da čeka svoju decu. Jednom sam je povezala sa filmskom scenom – lepe žene ostavljene da ostari čekajući svog mornara. Bila sam rešena da sledeći put zaustavim automobil, dam joj poklon, neku čokoladu ili nešto kafe i zahvalim joj se što nam godinama maše. Međutim, kako to već ide, ili smo kasnili na trajekt, ili baš ništa nisam imala u tašni. Sledeći put ću…

Ove godine iz poznatih razloga naročito smo se radovali odlasku na Tasos.

Sve je bilo divno do ulaska u Prinos. Niko nas nije dočekao. Nisam dobro pogledala, samu sam sebe ubeđivala, baka je legla, toplo je.

Na povratku sam stala. Zatekla sam zapušteno dvorište i ruševnu terasicu. Odmah sam počela da plačem. Ridala sam u tom tuđem mestu naočigled prolaznika i putnika za nepoznatom ženom. Zato što nisam znala da zaustavim automobil na vreme, da joj kažem da mi je značila, da je njen život značio, da je velika stvar kada nepoznatim osobama ulepšaš život i još mnogo toga.

Danas sam sigurna da nije imala nikoga, jer ne bi ta kućica bila tako ostavljena. Imala bih nekoga da pitam ko je bila i kako je živela i na kraju da nekome kažem da je ostavila trag u mom srcu, a verujem i u srcima mnogih ljudi koji su proteklih godina prolazili njenom ulicom u mestu Prinos na Tasosu.