Svenarodni sabor u Nišu: Foto (BETAPHOTO/SAŠA ĐORĐEVIĆ)Od čega vođe strepe? Od gubitka kontrole nad resursima moći , posebno od širenja saznanja da je “car ustvari go “ – od skidanja prenašminkane slike stvarnosti. Od posledičnog slabljenja podrške koja završava bežanijom interesno formirane klike na vlasti koja počinje da sumnja u nepobedivost vođe i večitost, lojalnošću stečenih a nezasluženih, sopstvenih privilegija. Od gubitka podrške spoljnih aktera čiju naklonost kupujemo poslovima i tantijemama znajući da će nas zaboraviti onoga trenutka kada se pojavi neko još poslušniji. I jeftiniji.
Na drugoj strani, od mogućnosti da se pod snažnim pritiskom kredibilne društvene poslovično razjedinjena politička opozicija ipak objedini. Oko jasno formulisanih i najširoj javnosti razumljivih i prihvatljivih zahteva. Znajući da fenomen opstanka (relativno) neuspešne vlasti bazira na odsustvu svesti o alternativi, imamo li mi u Srbiji takvu građanima vidljivu opoziciju?
Pretpostavke za nju čine nalazi da su studenti u blokadama i marševima društveni akter sa natpolovičnim poverenjem građana. Istovremeno većina se suprostavlja eksploataciji litijuma koja je, uz Ekspo 2027, ključni elemenat nastavka već iscrpljenog modela razvoja baziranog na obilnom subvencionisanju stranih investija u razvojno marginalne sektore – uz velike i koruptivno nazidane cene investicija u infrastrukturu, ali i stadione i izložbe kao slavoluke vladajućem. Posledično, po nalazima Transparentnosti i Cesida, građani prvi put korupciju vide kao problem broj jedan. NJoj sledi bezbednost i kriminal. Vlast je dakle nekredibilna.
Šta će suočen sa masovnim protestima studenata i građana i zahtevima opozicije za prelaznom vladom i poštenim izborima preduzeti predsednik Vućić? Izložen unakrsnim pritiscima on počinje da pokazuje znake nesigurnosti. Poseže za kupovinom vremena i oprobanom kombinacijom delimičnih i privremenih ustupaka, nepristojnih ponuda i (neuvijenih) pretnji i kazni upućenih ključnim segmentima otpora – Univerzitetu i čitavom obrazovnom sistemu. U postnavijačkom maniru “pokazivanja mišića“ organizovao je, o našem trošku, kontramiting (ne)voljno prikupljenih pristalica kako bi promovisao svoj davno najavljivani Pokret za narod i državu i doživeo fijasko. To mu nije smetalo da nastavi da ponavlja taj obrazac i konstatuje da na taj način oslobađa Srbiju od onih koji hoće da je zaustave u razvoju. Da samoohrabrujuće pred vernim pristalicama konstatuje da ga nije briga za zahteve studenata uključujući i onaj poslednji, prilično okasneli, za raspisivanje vanrednih izbora pre letnjih odmora. Možemo li opet očekivati smislenu i argumentovanu parlamentarnu raspravu o “stanju nacije” i bar kozmetičko popuštanje stiska nad medijima posle nametanja staro- nove svoje slabe Vlade? U kojoj umesto da se na čelu ključnih spornih resora nađu ljudi skloni argumentovanom dijalogu izrone tvrdolinijaši.
Ključna stvar koju su studenti uradili za povratak u normalnost je što su “stavili na ignor“ Predsednika Vučića – odbili da sa njim kao nenadležnim pregovaraju o svojim prethodnim zahtevima. Mit o sveprisutnom vođi kao poslednjoj sverešavajućoj instanci se ruši. Nepristajanje na batinjanje od strane “anonimnih prolaznika nezadovoljnih gužvama zbog blokada“ i dokazi da se radi o organizovanim provokacijama stranačkih pristalica i funkcionera vlasti, je treći, važan udar u klijentelističku mrežu i unutrašnji prsten režima. Time su protesti galvanizovani a blokada se proširila na sve Univerzitete. Frustrirani, nezadovoljni i već višestruko razočarani građani logično su onda u studentima prepoznali one koji su “istrajni, nepotkupljivi, kojima kao našoj deci pripada budućnost“ jer bude naše uspavane savesti. A onda su krenuli da sa njima propituju adrese poput Tužilaštva, Ustavnog suda, Javnog medijskog servisa…
Studenti ovoga puta svoje saveznike traže unutar civilnog društva – sindikata, profesionalnih udruženja, poljoprivrednika. Starinskim, socijalističkim vokabularom rečeno, oni bi da okupe “savez seljaka, radnika i poštene inteligencije”.
Trajanjem i širenjem protesta postaje moguće i ono što je izgledalo nemogućim. I čega, poput generalnog štrajka, nikada nije bilo u Srbiji. Pod uslovom da se radi o ozbiljnom, objedinjenom i strateški osmišljenom nastupu. Nastupu kojim se volja radnika i građana testira kroz rast spremnosti da Srbija stane, kroz masovne štrajkove upozorenja i solidarnosti na petnaest minuta, sat ili dan a onda i duže.
No, upravo tu ulazimo u teren izazova i nepoznanica.
Romantizirano i nekritičko zazivanje i višestruko najavljivanje, sada i odmah, generalnog štrajka – dana D kada će čitava Srbija da stane, se očekivano pokazalo nerealnim. NJega nisu na dugi rok mogli da prate ni najverniji studentski saveznici poput zaposlenih u prosveti ili advokatskih komora. Građanke i građani, posebno oni zaposleni ne mogu da dugoročno uđu u zonu visokog egzistencijalnog rizika ali mogu da “navučeni” na primer studenata, protestvuju, blokiraju i, što je najvažnije, izađu na izbore i svojom voljom promene vlast. Naravno, pod uslovom da znaju ko to nudi drugačije i bolje, čime to garantuje i sa kandidatima neokaljanih i uverljivih biografija. Kad je predlagač listi neko, poput studentskih plenuma, kome oni veruju, skloni su da investiraju poverenje i unapred.
No za izborni nastup, sem kampanje tipa student u svakom selu i kontrole biračkih mesta, treba i nešto bar preciznija platforma od one koju su u svojim ediktima usvojili studenti. Neophodni su i operativni dogovori sa akterima iz autonomnih medija i civilnog društva. Konačno, i ne na kraju, nužna je nekakva akciona koordinacija sa političkom opozicijom – od koje inače traže da se uzdrži od izlaska na izbore.
Blokade i plenumi i odlučivanje na njima, kao i zborovi građana, su nesporno odlična forma protesnog samoorganizovanja i prozivanja institucija , ali za koordiniranje širih strateških opcija potrebno je imati, uz čvrsto jedinstvo unutar Univerziteta, široki mostobran dvosmerne komunikacije sa društvenim akterima.
Marševi i blokade, ma kako važni, ne dovode sami do ključnih promena, posebno kada vlast primeni taktiku odlaganja ispunjenja zahteva do granica samoodrživosti pozicije protestanata , ali jasno postavljaju granice preko kojih režim ne sme da ide. Oni stvaraju klimu u kojoj je moguće da konačno na poštenim izborima na vlast dođe uverljiva ponuda bazirana na vrednostima demokratije i socijalne pravde. Za to, imajući u vidu iskazani kapacitet za strateško, objedinjeno delovanje aktuelne opozicije, ali i dugo ustezanje studenata u blokadama i marševima da mentorišu bar neko političko rešenje , i kada se okupi na stotine hiljada građana, nema sigurnih garancija.
Vučićeva najava da neće biti vanrednih izbora računa na društvenu demobilizaciju. No ako lokalni izbori u Zaječaru i Kosjeriću pokažu da je objedinjena opozicija, podržana od studenata, u stanju da pobedi ili ostvari , u nepovoljnim uslovima, približno jednak rezultat, ko će zaustaviti zahteve da do njih ipak dođe?
U nedostatku artikulisanog političkog projekta i stvarne debate o glavnim društvenim pitanjima – obrazovanju, pravosuđu, sigurnosti, socijalnoj jednakosti, digitalizaciji, institucionalnoj političkoj reformi – izbori rizikuju da postanu puka vežba ponovnog potvrđivanja sistema i rotacije istrošenih političkih figura. Vučićeva prilika je u kupovini vremena, iznudama i ucenama, kao i lovu na greške i igri na nejedinstvo druge strane.
Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
