Putanja ka vlasti i promena stavova: Kako je to sa Vučićem počelo?

Analitičari društva rekli bi da se radi o populizmu kao autoimunoj bolesti demokratije (Kin), odnosno spin diktatoru i diktaturi u kojoj se izbori istina ne ukidaju, ali se monopolom nad poslovima, parama i publicitetom, preventivno nameštaju. Kako je to sa Vučićem počelo?

Putanja ka vlasti

Aleksandar Vučić, rođen 1970. godine, prvi je političar iz generacije rođene „sedamdeset i neke“ koji se popeo na politički tron. Kao diplomirani pravnik, Srpskoj radikalnoj stranci pristupio je 1993. godine, u svojoj 23. godini i ubrzo biva izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Samo dve godine kasnije, postaje generalni sekretar SRS-a.

Tri se ključna, kritična trenutka, u njegovoj zaokretima bogatoj, već preko tri decenije dugoj političkoj karijeri, čine važnim za razumevanje njegovog ličnog i političkog profila.

Prvo, kada je SRS marta 1998. godine formirala Vladu Srbije sa SPS-om i JUL-om, Vučić je izabran za ministra za informisanje. Za vreme ministarskog mandata potpisao je Zakon o javnom informisanju, koji je ostao zapamćen po drakonskim kaznama za medije, kao i gašenju redakcija „Dnevnog telegrafa“, „Evropljanina“ i „Naše Borbe“.

Drugi zanimljiv detalj je da je pred parlamentarne i lokalne izbore 2008. izjavio da ukoliko ne postane gradonačelnik Beograda, neće prihvatiti ni poslanički mandat u Skupštini Srbije i ostao je dosledan u tom stavu.

Na tim lokalnim izborima za gradonačelnika Beograda osvaja 34,7 odsto glasova. Predstavnici beogradskih odbora SRS-a, DSS-a, SPS-a i PUPS-a potpisali su koalicioni sporazum o formiranju vlasti u Beogradu, a kandidat ove koalicije za prvog čoveka prestonice bio je Vučić. Koalicionim preigravanjima SPS-a Vučić je ostao bez gradonačelničke fotelje u prestonici.

Iz toga je izvukao važne pouke i poruke. Nakon izbora 2012. političkim dinamizmom i rastućim rejtingom Vučić je u svoje političko jato privukao: Srpski pokret obnove, Novu Srbiju, Socijaldemokratsku partiju Srbije, Pokret socijalista, Partiju ujedinjenih penzionera – partije koje će imati koristi od koalicije sa najjačom strankom. Uvedeno je pravilo da se nakon svakih izbora neko ko je zanoćio u opoziciji, probudi u krilu vlasti.

Jednaku pažnju i nedoumice oko spremnosti na rizik izaziva njegovo premišljanje nakon raskola u Srpskoj radikalnoj stranci. Kada je Tomislav Nikolić 5. septembra 2008. podneo ostavku na poziciju zamenika predsednika SRS-a i funkciju šefa poslaničke grupe u Skupštini Srbije, formirajući svoj poslanički klub, Vučić nije odmah saopštio da li ostaje u stranci ili odlazi sa Nikolićem. On je 15. septembra saopštio novinarima „Prethodnih nekoliko dana ćutao sam, nadajući se da može biti postignut dogovor dve struje u Srpskoj radikalnoj stranci. Ali, zbog stanja u SRS-u podnosim ostavku na sve funkcije u stranci i povući ću se iz javnog života – rekao je Vučić, primetno na ivici suza.
(Press, 16. 9. 2008. godine.)

Ipak, Vučić se već početkom oktobra vraća javnom životu, prelazi u Srpsku naprednu stranku, a na osnivačkoj skupštini stranke izabran je za zamenika predsednika.

Promena stavova

Prelaskom u SNS Vučić u potpunosti menja dotadašnje političke stavove. „Upitan kako je nacionalista sa idejom o Velikoj Srbiji postao evrofanatik, Vučić je odgovorio: To je bio proces. Nije da se jednog jutra probudiš i jednostavno kažeš – ja sam drugačiji – prenosi Dojče vele.

Kako bilo da bilo Aleksandar Vučić se tako od nekadašnjeg mladog borbenog radikala transformisao u proevropskog, naprednjačkog lidera. Kada je Tomislav Nikolić izabran za predsednika Srbije, 2012. godine, Vučić postaje predsednik najjače stranke u Srbiji.

Uz takvu alatku, njegova moć, autoritet i ambicije rastu do neba. Zgrabio je šansu koju su mu stvorili Nikolić i Dačić, a izborom za predsednika 2017. u trci koju je vodio sa pozicije premijera, postaje jedini koji se pita.

Ključno pitanje je šta objašnjava fascinantne izborne rezultate i istovremeno predstavlja osnov vladavine Vučića i naprednjaka?
Vučićevi oponenti bi odmah odgovorili da se radi o monopolisanoj vlasti.

Nesporno radi se o dejstvu obilatog korišćenja pogodnosti privilegovane pozicije – vođenje totalne kampanje iz pozicije vlasti („funkcionerska kampanja“) uz neravnopravan pristup novcu i medijima.

Strategija održanja na vlasti jeste i proizvođenje uverenja da su naprednjaci velika uspešna firma koja može deliti desetine hiljada pozicija i nameštenja. Lojalnosti i uverenja da vas „šef“ neće ostaviti na cedilu. Uspešne prakse stvaranja sopstvene vladavinske grupe i klase njenih lojalnih izvršilaca i propagandista. Održanja Pink – Informer režije i mnjenja da vam je Vučić lično dao puteve, veće plate i penzije, i da biste mu zato trebali biti zahvalni.

Vučić kao lider ostavlja utisak kao da sve kontroliše i ništa ne prepušta riziku što je u neskladu sa imidžom modernog, prozapadnog i racionalnog političara. To ne smeta međunarodnim akterima dok isporučuje ono što ih zanima – povoljni ugovori i poslovi, okončanje pitanja Kosova, pacifikacija Republike Srpske, regionalna stabilnost.

Vođenje totalne kampanje

Dodatni osigurač je širenje dileme: A ko ako ne Vučić? Radi se prvo o veštini marginalizovanja sopstvenih doglavnika do nivoa raštimovanog (vladinog) orkestra prenaviknutog na dirigentsku palicu. Naravno, uz istovremeno diskreditovanje političkih suparnika, kad zatreba i atributima poput lopovi, ništarije, ološ. Staro vladavinsko pravilo je ako ne možeš da ih kupiš ti ih konstantno obezvređuj. Naravno i zauzimaj središnji deo političkog polja i produbljuj interne podele unutar opozicije ostavljajući je uvek na političkim polovima.

Vučić je u jednom u pravu. Javna scena Srbije je umnogome prostor političke zoologije – ogledne životinjske (političke) farme po kojoj se kreću brojni primerci glodara, parazita, krtica, kameleona i lešinara. Samo što ih predsednik pogrešno traži isključivo na opozicionoj strani.

Vučićev hod ka statusu vođe počeo je borbom protiv korupcije, posebno spektakularnim hapšenjem Miškovića. Jednako tako – pad nadstrešnice u Novom Sadu i smrt 16 ljudi – upućena mu poruka da korupcija ubija, oznaka je početka pada.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.