Studenti su autentični pokret za resetovanje demokratije: Ljudi, sećanja – Zoran Stojiljković

***
Ukoliko nisu dodatno naružena našim sujetama i potrebom da retuširamo svoje biografije i svoju ulogu učinimo većom a ponašanja i verovanja doslednijim. A prošli smo kroz brojne tektonske promene i preživeli pad Berlinskog zida, rat i krvavi raspad zemlje u kojoj smo rođeni, pandemiju, nacional-populističku zloupotrebu krhke demokratije.

***
Danas živimo rizičnu geostratešku preraspodelu moći. Prošlost ima više od sentimentalne vrednosti samo ako se kritički iščita i izvuku poruke za budućnost.

***
Rođen sam daleke 1953. u pitoresknoj i maglovitoj varoši Užička Požega, koja je nakon raspada Jugoslavije opet ostala samo Požega. Kao i sva deca vojnih lica, moj brat i ja smo se mogli roditi i na nekom drugom mestu očevog službovanja, ali ja sam „svojim“ izborom jako zadovoljan.

***

Iz Požege za Beograd smo otišli 1967, tako da je čitavo moje detinjstvo požeško. O tadašnjim životnim prilikama govori činjenica da sam rođen u privremenom porodilištu, da smo prvo živeli u iznajmljenom stanu u kući Terzića u čijem dvorištu su bile vunovlačara i potkivačnica, da bismo onda prešli u zajednički stan. Zajednički stanovi su postojali – nisu tek priča iz komedija.

***
Ja sam, međutim, iz Požege poneo dragocen prtljag prvih dečačkih zaljubljivanja, drugarske solidarnosti, empatije, nastale tek tolerancije na ratne razlike jer je, za razliku od partizanskog Užica, Požega slovila za pročetničko mesto.

***
Mi Požežani smo time objašnjavali činjenicu da, za razliku od prenatrpanog Užica gde se živi pod ručnom, mi se u uređenom gradu nastalom po nacrtima koji je odobrio knjaz Miloš, inače rođen u obližnjoj Dobrinji, od drugih odvajamo širokom kotlinom. Pamtim i činjenicu da su nas vikendom budili trubači, što je mnogo kasnije postalo in za posetioce Dragačevskog sabora. Posledično, okrenutost dijalogu je bila prirodan izbor.

***
O tadašnjem javnom prostoru i sistemu obrazovanja ponajbolje govori činjenica da sam o tome da je Beograd jednako surovo, kao 6 aprila 1941. od strane okupatora Nemaca, bombardovan i 1944. od strane saveznika, saznao tek nakon preseljenja u Beograd, od komšija na Dušanovcu. Ni sanjao nisam da će nam se to ponoviti i 1999, u trenutku kada mi je supruga Jelena bila u poodmakloj trudnoći.

***

Što bi rekao naš veliki patrijarh Pavle, koji je svojim integritetom, verom i skromnošću bio predmet divljenja i nas ateista, možemo im oprostiti ali im ne možemo zaboraviti. Da su pobednici partizani, unutar bobe za oslobođenje vodili i borbu za zauzimanje vlasti, strelištima po Beogradu ili sudbini Dragoljuba Jovanovića i stranke levih zemljoradnika, prvi put sam čuo od Vase Milovanovića, oca moga druga i kasnije kuma Zorana.

***
Beograd je te 1968. dok sam još bio osnovnoškolac na Crvenom krstu, bio više od izazova i čarolije. Sa protestima studenata i protivljenjem intervenciji Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj, ja sam, uz nekakav gotovo instinktivan doživljaj Tita kao operetske ličnosti i osećaj blama prema udvoričkoj poeziji u kojoj se on može voleti više od mame i tate, stigao na poziciju socijalizma sa ljudskim licem. Na njoj sam suštinski ostao i danas.

***
U odnosu na neoliberalni plutokratski kapitalizam, Trampovom pobedom nastalu Internacionalu desnih ekstremista i ultrabogatih, nove despotije poput Rusije i Kine, alternativa je ono što Piketi naziva demokratskim, federalnim, ekološkim i participativnim socijalizmom.

***
Školovanje u tada Jedanaestoj a sada Osmoj beogradskoj gimnaziji obeležila je postšezdesetosmaška klima oslobađanja. Na nas sa društvenog smera najveći uticaj imali su profesori poput profesora filozofije Đorđa Ocića koji je bio veliki dijaloški retor, koji je nama tek punoletnima ostavljao prostor za dijalog insistirajući na snazi argumenata a ne tek na snazi pozicije. Đorđe će kasnije biti i plodan pisac i esejista. Jedna od njegovih knjiga ima indikativan naziv – I Srbi su Crnogorci.

***
Tu vrstu snažne, gotovo strasne angažovanosti i, istovremene uglađenosti i intelektualne širine, u još većoj meri sam preuzimao od svog profesora na FPN-u Ratka Božovića. Sa Ratkom sam prešao put od studenta do kolege i, nadam se da nije pretenciozno, prijatelja.

***
O Ratku se mnogo toga zna, ali mogu svedočiti lično u kojoj meri je on bio i nesebičan i spreman da pomogne afirmaciji svojih mlađih kolega, stavljajući sebe u drugi plan. Čitav život je bežao od funkcija i, iako su ga kolege volele i ubeđivale, nikada nije bio ni dekan fakulteta.

***

Kada je o kulturi dijaloga reč, ne mogu da ne pomenem svoje predmetne šefove na fakultetu Radoša Smiljkovića i Vukašina Pavlovića. Od usmeravanja na istraživanja partija, izbora, civilnog društva, građanskih inicijativa i pokreta, važniji je neponovljiv odnos saradnje i razumevanja koji smo imali. Uprkos različitim godinama, zvanjima i političkim uverenjima i angažmanima. Zahvaljujući njima imao sam retku sreću da radim posao koji volim i „da mi niko ne šefuje i ne gužva mi karakter“.

***
Nisam siguran da sam se i približio uzorima. Verujem da je ta vrsta nasleđa koju sam nosio, mnogima – kad sam se našao na „borilačkim pozicijama“ člana Odbora za borbu protiv korupcije ili još pre predsednika sindikata Nezavisnost – delovala gotovo blazirano i neodlučno. Tu vrstu strasti, borbenosti i kulture ironije i odvraćanja od kulta nenadležnih a sveprisutnih vođa danas svakako imaju studenti u blokadama i protestima.

***
Iskreno, u gimnazijskim, pa i (post)fakultetskim danima od politike i uverenja daleko su nam važnije bile stvari kulturnih kodova, ukusa i manira, uključiv i specifičnu boemsku kulturu i repertoar. Lako ćaskanje, precizna i kratka argumentacija i neka vrsta urbanog slenga i poruge koja ne pada u prostakluk, bile su pretpostavke da se bude gradska faca. „Sa takvim znanjem se išlo u kafanu“. Bilo je blamantno ne videti ništa na BITEFU, BEMUSU ili bar na FESTU.

***
Bili smo sedamdesetih i osamdesetih zaista svet i generacija kulturno okrenuta Zapadu. Činilo se da sve ide nabolje. Primera radi, u mojoj generaciji na fakultetu ne pamtim da je iko ni tada, ni sada, postao poznat po uskogrudom, netolerantnom šovinizmu i ekstremnom desničarenju.

***
Moja veza sa FPN-om, od studentskih dana do rada na njemu i penzije trajala je pola veka. Ona je i moj životni okvir – supruga Jelena i starija ćerka Ana takođe su završile političke nauke. Mlađa, Emilija, je zaronila u vode prava.

***
„Kvario“ sam sa koleginicama i kolegama 40 upisnih generacija studenata – čitavu jednu varoš veličine rodne mi Požege. Bio sam mentor za preko 20 doktorskih teza. Brojni moji doktorandi su frekventno prisutni na javnoj sceni, kompetentni su i kreću se u raspravnom, demokratskom okviru.

***

Bio sam i asistent i profesor i brojnim licima prepoznatljivim u politici od Zorana Lutovca i Biljane Đorđević i Dobrice Veselinovića, na jednoj – do Dačića i Ružića, na drugoj strani. Niko od njih, uključujući naravno i Jadranku Joksimović ili Marinu Raguš iz naprednjaka, ne prelazi granice političke pristojnosti. Smatram to nasleđem i duhom beogradske škole političkih nauka pažljivo negovanim od vremena Najdana Pašića, Jovana Đorđevića, Voje Stanovčića, Vučine Vasovića i Milana Podunavca do današnjih dana.

***
Zvuči paradoksalno, ali kao da je zlatno vreme pluralizma bilo onih nekoliko godina od kada smo shvatili da je Tito umro pa dok nismo izvikali Miloševića za novog, „našeg, srpskog“ vođu. Brzina kojom smo simbolički petokraku zamenili krstom, govori pre svega o snazi našeg podaništva i autoritarnosti. Kakvi smo juče bili komunisti takvi smo danas pravoslavci.

***
Povratak u prošlost je zapravo započeo sa pripremama za raspad Jugoslavije u okviru pada Berlinskog zida kada svi aranžmani postaju mogući. I Miloševićev uspon sa pozicije partijskog visokog aparatčika „naloženog“ na borbu protiv srpskog nacionalizma, kroz orkestriranu „antibirokratsku revoluciju“ na tron vožda Srbije, kao i paralelna nacionalistička radikalizacija drugih, rezultat su svesti da se prethodno (kon)federalizovana Juga može raspasti samo po republičko-pokrajinskim šavovima.

***
Krvavi rat i raspad zemlje, kao i naknadno amputiranje Kosova od Srbije rezultat su „veština“ domaćih aktera, njihove „olako obećane brzine promena“, ali i ne malog doprinosa posrednika u sukobu koji u narednoj fazi nameću rešenja u skladu sa svojim geostrateškim interesom.

***
Posle ratova nastupa spasilačka uloga „kapitalizma katastrofe“ (Naomi Klajn), onog kapitalizma koji parazitira i zarađuje na razornim efektima ratnih katastrofa. Jeftino privatizujući. To recimo sutra čeka Ukrajinu. Ono što se u Srbiji desilo nakon promena 5. oktobra smo, 2007. u jednom zborniku na kome sam sarađivao sa profesorkom Zagom Golubović, definisali kao „Probuđene nade – izneverena očekivanja“.

***
U tom okviru Tramp je najdalje otišao sa idejom da Palestince iseli u Jordan i Egipat, a od Gaze načini rivijeru sa risortima na njihovim grobovima. Dodatna politička podređenost je osiguravajući ventil za poslove. Uprkos najavljenoj i dobijenoj pomoći, Miloševiću je trebalo suditi u zemlji, a ne isporučivati ga Tribunalu u Hagu.

***
Neka vrsta pravila je da oni koji se opiru i kasne dobiju više batina nego šargarepe. Dok je planetarni poredak unipolaran naravno. Šta je u tom okviru danas Vučićeva kupovina „rafala“ ili obećana eksploatacija litijuma koja će Srbiji, uz velike rizike, doneti manje od efekata očuvanja zemljišta i voda? Pokušaj da se dajući svima po nešto očuva vlast u smutnim vremenima.

***
Tih olovnih devedesetih moj izbor je bilo angažovanje u Ujedinjenim granskim sindikatima Nezavisnost i njihovoj kampanji Partnerstvo za demokratske promene, kojim se klasično sindikalno delovanje uvezuje sa antiratnim i angažmanom za demokratske reforme.

***

Poslednjih četvrt veka nakon promena, i posebno, povratak u sistem sa dominantnom strankom i autoritarnom praksom, pokazuju da su sindikati sočeni sa permanentnim izazovima. Svakodnevnu borbu za nadnice i uslove rada treba kombinovati sa upornom borbom za „restartovanje“ krhke demokratije. Ali i traganjem za odgovorima o sudbini rada suočenog sa izazovima tehnoloških i klimatskih promena.

***
Dva mandata u članstvu Odbora Agencije za borbu protiv korupcije pokazuju takođe da suprotstavljanje sistemskoj političkoj korupciji u sudaru sa vlašću koja nastoji da pacifikuje i obesmisli antikoruptivne institucije je sve samo ne „rutinski posao“. Posebno u društvima u kojima korupcija i bukvalno ubija.

***
Ubistvo premijera Đinđića opet pokazuje kako tragična može biti sudbina reformatora koji u tragično teškim okolnostima preuzima i brojne, nepopularne korake. Treba li podsećati ko ga sve nije voleo i koliko je lakše prikloniti se legalistima nego legitimistima.

***
U knjižici sa za naše prilike i mentalitete indikativnim naslovom „Srbija traži vođu“, Zorana Đinđića sam video kao našeg jedinog transformativnog lidera – lidera koji ne gaji svoje usnule podanike, nego nastoji da se transformišemo u uspravne građane.

***
Posao buđenja nade i usnulih savesti obavljaju danas studenti u blokadama i protestima. Širinom poverenja i podrške koji dobijaju oni su zapravo autentični pokret za narod i državu, za resetovanje demokratije, a ne njegova koruptivna režimska karikatura. Videćemo kakav će se politički i institucionalni okvir iznaći iz ove duboko polarizujuće krize.

***
No, već nema nazad. Nada da će i moja generacija živeti u pristojnom društvu (Margalit), društvu u kome država ne ponižava svoje građane, a oni se ne samoponižavaju strahom i udvorištvom, je opet tu. Uspravimo se.

O sagovorniku
Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka u penziji, rođen je 1953. u Požegi, iz koje je poneo izvestan erski osećaj za humor, druženje i dijalog. U životu je pokazao izrazitu upornost i lokalpatriotizam – završio je gimnaziju, fakultet i doktorirao na beogradskoj opštini Voždovac gde i danas živi. Objavio je deset knjiga, preko 160 tekstova i brojne članke u medijima. Do koje mere je predmet njegovih interesovanja uslovljen (ne)veselom sudbinom žitelja Srbije govore i naslovi nekih od njegovih knjiga: Država i korupcija, Lavirinti tranzicije, Konflikt i dijalog, Građani i/ili podanici, Srbija traži vođu, Potencijali za promene. Profesor Stojiljković je uporno i tvrdoglavo aktivan u organizacijama civilnog društva, pre svega u sindikatu Nezavisnost, a bio je i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.

Zlatno vreme populizma
Zvuči paradoksalno, ali kao da je zlatno vreme pluralizma bilo onih nekoliko godina od kada smo shvatili da je Tito umro, pa dok nismo izvikali Miloševića za novog, „našeg, srpskog“ vođu. Brzina kojom smo simbolički petokraku zamenili krstom, govori pre svega o snazi našeg podaništva i autoritarnosti. Kakvi smo juče bili komunisti takvi smo danas pravoslavci. Povratak u prošlost je zapravo započeo sa pripremama za raspad Jugoslavije u okviru pada Berlinskog zida kada svi aranžmani postaju mogući.