Odnos Vučića i birača: Koja je to hemija koja ih spaja?

U tu svrhu služe i klima opšte ugroženosti i paranoje i priče o pokušajima atentata na predsednika. Zato (zlo)upotreba medija, naročito tabloida, nije nešto sporedno, već jedan od nosećih stubova uspostavljanja Vučićeve moći.

Iza svih ovih već davno viđenih vladavinskih metoda i tehnika stoji odnos Vučića kao lidera i birača. Koja je to hemija koja ih spaja?

Vučić je kod osiromašenih slojeva probudio nadu u to da će „lopovi platiti“ za sva svoja nedela.

Uz nešto razočaranih „građanskih“ intelektualaca i političke surfere koji vole da pod svim zastavama jašu na talasima vlasti, Vučićevi današnji birači isti su oni nekadašnji evrofobični radikali i SPS-ovci, samo sada „istrenirani“ da ne smeju da mrze prema spolja -jer to „nije lepo“ zbog Brisela, Berlina i Vašingtona. Frustraciju, agresiju i resentiman okrenuli su prema unutra, prema onima koji se smeju mrzeti – „žutim lopovima“ i domaćim izdajnicima.

Istovremeno, posedovanje kontrolnog paketa akcija vlasti i promovisanje i „smeštanje u fotelje“ svojih ljudi sadrži jasnu poruku trezvenima – biti dobar sa vlastima ili bar gledati svoja posla i ne zamerati se.

Na drugoj strani, Vučićeva teza da se „galamom o ugroženim pravima radnika rasteruju strani investitori “ je izraz podrške i prihvatanja neoliberalne pozicije po kojoj se profit da cediti beskrajnim erodiranjem prava i položaja zaposlenih uz istovremene subvencije i garancije države takvim investitorima i kompanijama.

Očito da je država u nekoj vrsti „strukturalnog afiniteta i ljubavi“ sa kapitalom i u funkciji njegove zaštite čak i kada su ugroženi sopstveni građani i birači.

Gotovo ništa od navedenih metoda i taktika zaposedanja i održanja na vlasti nije specifičan Vučićev patent.

U pogledu političkog stila mogle bi se, međutim izdvojiti neke relativno specifične karakteristike i osobenosti.

Pragmatski koalicioni makijavelizam

Primer naglašenog pragmatizma je ulazak u vlast sa Mlađanom Dinkićem 2012., iako je svojevremeno Vučić u skupštini mahao robijaškim odelom, uz optužbe da će Dinkić pre ili kasnije završiti u zatvoru.

Nakon narednog zaokreta i sporazumnog Vučić – Dačić Dinkićevog degažiranja iz vlade, u novu rekonstrustruisanu vladu za ministra privrede doveden je kao ekspert Saša Radulović koji će brzo preći put do jednog od najneprijatnijih političkih oponenata.

Marketinško samopredstavljanje

Zapravo, čini se da je populistički vladavinski obrazac postao sinonim Vučićeve politike, u kojem se on prikazuje kao vođa i zaštitnik naroda. Neki od „herojskih“ primera, koji su propraćeni u tabloidima bliskim vlasti su: pomaganje detetu tokom mećave u Feketiću, Vučićevo postupanje u majskim poplavama gdje je delio vodu i ćebad građanima ali i na televizijski prenošenim sednicama vlada na kojima je ministre postrojavao kao đačiće, a da oni nisu pustili glasa, prikazujući sebe kao beskompromisnog, autoritativnog i nepokolebljivog u obavljanju posla. Sličnu funkciju ima njegovo nekorišćenje godišnjih odmora.

Čuvanje saradnika

Vučićev stav je da izbegava do krajnjih granica puštanje niz vodu vernih saradnika i uz rizik ignorisanja javnosti. Posebno je potpisivanje ugovora o Beogradu na vodi, a onda, u izbornoj noći 24. aprila 2016., i bespravno rušenje objekata od strane nepoznatih lica pod fantomkama, u beogradskoj četvrti „Savamala“ a da policija nije intervenisala, ako već nije i asistirala, izazvalo proteste građana u organizaciji građanske inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“. Nakon naknadne priče da su krive glupave gradske vlasti što su to radile tajno noću, usledilo je napredovanje Vesića i Malog.

Disciplinovanje medija

Krajnje neuobičajen je i manir da premijer Vučić na učestalim konferencijama za štampu, etiketira novinare, polemiše sa njima, pravi razliku između njih, nazivajući predstavnike pojedinih medija lažovima i tretirajući čitave redakcije kao naručene provokatore. Ljutit i inadžijski, fajterski pristup služi da stvori utisak da je sam protiv svih i kada u studiju nema oponenata.

Logika njegova je poslednja

Preventivno, on je put ka vlasti zatvorio za svakog potencijalnog konkurenta. Kadrovski monopol već je poprimio oblik nadmene bahatosti sa lojalnošću kao prvim kriterijem izbora.

Saradnici njegovi praktično deluju u javnosti kao inscenacija. U svim kriznim situacijama oni najbliži njemu će eventualno izneti svoj stav ali će odmah dodati da će svi poslušati Vučića.

Rivalima se sistematski bave kontrolisani mediji a službe povremeno proizvedu spektakularna hapšenja nakon kojih se pojavi tek pokoja stidljiva vest o skromnom obimu pokrenutih procesa za akte korupcije.

Ono što Vučića, međutim, razlikuje od svih njegovih prethodnika je gotovo fascinantno prisustvo u javnosti tako da građani stiču utisak da je on stalno i svuda prisutan i da nikome do kraja ne veruje.

Neuobičajena je i njegova sklonost da nakon višesatnih ekspozea u parlamentu polemiše sa svakim opozicionim poslanikom. Istovremeno, ne pamtim da je učestvovao u medijskim duelima u kojima sagovornici imaju isti tretman i minutažu.

Meni je, kad su Srbija i Vučić u pitanju, posebno zanimljiv stil egokrata. Egokrate su nezajažljivo opsednute vlašću i sticanjem moći – egokrat je sveprisutna osoba koja uživa uticati na druge, kontrolisati ih jer u tome doživljava svoju vlastitu snagu. Specifičan politički stil egokrate je da prvo zavodi i instrumentalizuje svoje okruženje svodeći svoje saradnike i partnere na nivo konformističko-snishodljivog trabanta i branioca lika i neupitnih dela vođe.

U političkoj areni , kako to ističe Esad Zgodić: „umjesto da osmišlja politički program te se izlaže rizicima njegovih (ne)ozbiljenja, egokrat je – suočen sa kritikom opsjednut izazivanjem ganutljive sentimentalnosti i produkcije suzne prisnosti prema sebi. Umesto rasprave s kritičarima – brani se dakle tako što razgolićuje vlastitu intimu s grcajem u grlu, a taj je grcaj, kad to zatreba u škripcu, zapravo, glavni protivargument“.

Nema, dakle, dijaloga – brani se i napada sentimentalnom intimizacijom politike: pobeda po svaku cenu je njegov stil. Prelazna vlada samo preko mene mrtva.

Kultura straha

U osnovi svega je osećaj straha i neizvesnosti u Srbiji gde se ljudi plaše svega i svačega – od gubitka posla i pada u vrtlog siromaštva i izolacije do elementarne bezbednosti. U svojoj Psihologiji patnje Salmar Ahtar tvrdi da su totalitarni i autoritarni režimi i maligno narcističke vođe, skloni stvaranju „kulture straha“ kod svojih podanika jer je ona efikasno sredstvo očuvanja vlasti.

Obmanjivanje, u širokom registru od proizvođenja lažnih vesti do suptilnijeg kreiranja korisnih, spinovanih postistina je funkcionalna alatka za „uterivanje“ straha. Dok poricanje podrazumeva samoobmanjivanje, laganje, obmanjivanje drugih.

Strah se da strateški proizvoditi i dovoditi do stanja u kome smo sluđeni, paralizovani ili dovedeni u stanje histerije i opsednutosti. Svrha kriznog proizvođenja dodatnog straha je naše povlačenje iz društvene arene.

Srbija je školski primer postojanja “ kulture straha“ zato što je karakteriše razorna kombinacija siromaštva i „lošeg stanja zdravlja“ političke obaveštenosti, veština i znanja, odnosno deficit demokratskog dijaloga.

Autor je profesor FPN u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.