Učimo od Josipa Broza i Đorđa Vajferta

Ko ulazi u Smederevo Beogradskim drumom, s leve strane, na jednom fabričkom dimnjaku, ugledaće natpis SARTID (baš latinicom) – skraćenica od Srpsko Akcionarsko Rudarsko Topioničarsko Industrijsko Društvo, osnovano 20. februara 1913. godine i prvi predsednik upravnog odbora je bio Đorđe Vajfert najveći privatni akcionar. Glavni akcionar bila je austrougarsko državno preduzeće „STEG“. Elem, nije senilni Broz 60-ih godina opredelio da se gvožđe lije u Smederevu. To je začeo Đorđe. Nije vino nego je pivo drugarice i gospodo!

Ima još korelacija. Oba pomenuta bila su istaknuti graditelji države na ovim prostorima. Koliko je ko mogao u datom trenutku. Vajfert je bio prvi guverner Narodne banke Srbije. Broz je „vladao Srbima duže i od cara Dušana i od Miloša Obilića i od Aleksandra Karađorđevića“ (citat iz TV serije „Tito – crveno i crno“).

Imaju ova dvojica još interesantnih sličnosti. Recimo i jedan i drugi nisu iza sebe ostavili neku posebnu imovinu koja bi se mogla označiti kao privatna. Oko Brozove zaostavštine sudovi još nisu rekli nikakvu reč ali ruku na srce „Patek Filip“ prodat na aukciji u Londonu dostigao je prodajnu cenu zbog pokojnog vlasnika a oni ćesarski dukati i nisu preterana protivvrednost za 35 godišnjih plata predsednika SFRJ države (posebno imajući u vidu mesečnu platu fudbalskog selektora Srbije). Oko Vajfertove ostavštine sve je već odavno poznato. Od ličnih stvari iza njega ostala je samo zlatna tabakera, igla za kravatu i dugmad za manžetne. Ostala imovina bila je u privredi – u akcijama preduzeća koja su postojala u jednoj državi u kojoj se i ovo dogodilo:

Kada je kralj Petar (a nije pokojni glumac) rešio da udaje ćerku, otišao je kod Laze Pačua (guverner NBS posle Vajferta) da ište pare. Ovaj ga prvo poduči da je to lepo ali da to „nema veze sa preduzeće“, tj. da srpske pare nemaju dodirnih tačaka sa familijarnim poslovima Karađorđevića iako su oni vladajuća dinastija. Ipak, čika-Pera je izmolio privatni zajam za svadbu ali je prethodno morao da založi (u korist države) svoju privatnu kuću na Topčideru.

U toj istoj državi, Vajfertova preduzeća plaćala su poreze i doprinose. Mislim da su i nadnice (zarade) isplaćivane redovno. Đorđe se za to vreme lomatao po Homolju i pare zarađene na pivu trošio na rudarska istraživanja. A SARTID je pred II svetski rat izrađivao blokove motora za „Mercedes“.

Zbog malih plata i eksploatacije u Vajfertovim i inim preduzećima, proleteri su se bunili. Dimitrije Tucović isticao se kao njihov vođa ali pogibe braneći državu protiv čijeg se vladajućeg režima borio. Kako to čudno zvuči danas u partokratijskom režimu.

A na „buni“ proletera i uz Čerčilovu pomoć Broz dođe na vlast ali ne uništi Vajfertove privredne ideje. Opstaše pivare i u Pančevu i u Beogradu. A kako je SARTID pred II svetski rat bio najveća železara na Balkanu, Broz je podržao opstanak železare imajući u vidu i budući planirani razvoj metaloprerađivačkog kompleksa. Samo je zemunski „Zmaj“ za kombajne i fabriku čeličnih felni trošio više čelika nego cela Srbija danas.

Zbog srpske metaloprerade su se i Ameri prešli pa nisu srušili železaru 1999. Ali posle 12 godina demokratije mi se vraćamo poljoprivredi kao nosiocu razvoja. Ni Ameri ne izdržaše tranziciju u našem aranžmanu. I oni su neki tvorci idealnog kapitalističkog uređenja. Beda.

A daleke 1804. godine Karađorđe je dizao ustanak protiv janičarskog zuluma ali što je važnije – rušio je feudalno uređenje. Drugi u Evropi posle Francuza.

Samo još da ponovo zasadimo grožđe i da nam vrate feudalno uređenje pošto su nam metalopreradu uglavnom sahranili. Ni ostale industrijske grane baš ne cvetaju.

Uzeli smo nazad železaru ali vodite računa da je i pored vanredne situacije usled koje profitiraše uvoznici lopata i sanki (na saonicama je ključna čelična traka na klizaču) to ipak trajalo petnaestak dana. Stoga nisam siguran da će železara u našim rukama dočekati jubilarni rođendan SARTID-a koji pada naredne godine.

I kada smo opet kod SARTID-a setih se još nekih korelacija između Josipa Broza i Đorđa Vajferta. Npr. ni jedan ni drugi nisu bili Srbi. Takođe i jedan i drugi su se nalazili na novčanicama koje se zovu dinar. Dinar sa Brozom je posle nekoliko godina prestao da se štampa – zbog velike inflacije. Da se ne bruka lik i delo druga Tita.

Zbog sadašnje privredne situacije i „svetske finansijske krize“ savetuju da se latimo poljoprivrede. Da nas opuste, bombarduju nas turskim serijama. A meni se čini da ćemo ući u Evropsku uniju zajedno sa Turcima. Zato predlažem da u sklopu rekonstrukcije Slavije, pošto se planira uklanjanje spomenika Dimitriju Tucoviću, tu podignemo spomenik Bajazitu. Ipak je čovek bio naš zet. A i argumentovano bi pobili Zukorlićevu tvrdnju izrečenu na Dan državnosti da je Srbija genocidna tvorevina.

Da me ne shvatite pogrešno, Turska je sada privredno jača od nas, baš kao u doba Sulejmana Veličanstvenog kada je Otomanska imperija dolazila do Beča a islamska nauka bila superiornija nad hrišćanskom. Pa bolje da nam oni uvedu humani kapitalizam nego da nas ove srpske demokrate vraćaju korak nazad.

Uostalom i starac Mićun od stotinu ljeta reče onomad na proslavi rođendana „žutih“ da će demokratska stranka vladati sve dok Srbija ne uđe u Evropsku uniju „… a posle toga više neće biti ni važno ko vlada Srbijom…“ Kraj!!! Citata!

Povodom proslave stotog rođendana SARTID-a, molim vas povucite iz opticaja novčanicu od 1.000 dinara. Da se ne bruka lik i delo Gospodina Industrijalca koji je na njoj.

Autor je bio generalni direktor „Jugometala“ i direktor sektora za Železaru Smederevo