U razmatranje političkih ocena i ideoloških stavova generala Stevana Mirkovića, a kada je reč o partizansko-četničkom pitanju, ovom prilikom se nećemo upuštati. On na takve ocene i stavove ima neotuđivo pravo, a zbog već poslovične doslednosti u njihovom zastupanju zaslužuje iskrene čestitke.
Ipak, u svom tekstu od 16. juna general Mirković se, govoreći o egzekuciji generala Mihailovića, poslužio nekim proizvoljnostima, ali i nekim otvorenim neistinama, što zaslužuje komentar. Ne zbog generala Mirkovića samog, koji će nakon ovih razjašnjenja nesumnjivo ostati jednako dosledan svojim stavovima i ocenama, već zbog čitalaca koji prate ovu polemiku.
Naime, general Mirković navodi da su komunisti sa generalom Mihailovićem „raskrstili 15. jula 1946. kada je od Vojnog suda u Beogradu osuđen na smrt i kasnije streljan. Njegovi posmrtni ostaci su kremirani, a pepeo rasut“. Ovo su, kako smo rekli, generalovi stavovi i ocene, i šta god se o njima mislilo, ne vredi ih komentarisati. Problematične su, međutim, sledeće rečenice: „Tako je postupljeno i sa ostacima 11 najvećih nemačkih ratnih zločinaca posle njihovog vešanja u Nirnbergu iste godine. To je bio obavezujući postupak Jugoslavije kao članice OUN određen rezolucijom 32 plenarnog zasedanja Generalne skupštine OUN (13. 2. 1946).“ U Nirnbergu je osuđeno na smrt 12, a ne 11, i usmrćeno vešanjem 10, a ne 11 nacističkih funkcionera. Pored toga, njihovo kremiranje nije izvršeno po nalogu Generalne skupštine OUN, već na osnovu dogovora savezničkih snaga koje su i rukovodile Vojnim sudom. U drugoj rečenici sve je netačno osim činjenice da se nešto dogodilo u Ujedinjenim nacijama 13. februara 1946. i da je Jugoslavija bila članica te organizacije.
Krenimo redom. Najpre, 32. zasedanje (eng. session) GS UN održano je 1977. godine (ranije nije ni moglo biti, budući da su UN osnovane 1945. godine, a da se plenarna zasedanja održavaju jednom godišnje). Dana 13. februara 1946. godine održana je 32. sednica (eng. meeting) u okviru prvog zasedanja Generalne skupštine. Greške su mnogo značajnije od formalnih jer ilustruju ležernost sa kojom general pristupa ozbiljnoj temi. Zatim, očigledna je neistina da je Generalna skupština OUN svojom rezolucijom mogla da obaveže bilo koju članicu na bilo šta. Rezolucije Generalne skupštine, naime, za razliku od onih koje donosi Savet bezbednosti, nemaju obavezujući karakter. Na kraju, Generalna skupština OUN svakako ne bi mogla da obaveže državu da nekog strelja i spali, kako to sledi iz lukave formulacije generala Mirkovića. U Rezoluciji 3(I) od 13. februara 1946. godine, Generalna skupština poziva sve članice i nečlanice UN da učine sve što je neophodno kako bi osumnjičeni za ratne zločine bili uhapšeni, izručeni državama u kojima su zločini počinjeni i procesuirani u skladu sa zakonom.
Tema egzekucije generala Mihailovića i pronalaženja njegovih posmrtnih ostataka dovoljno je osetljiva i opterećena teškim istorijskim nasleđem. Isto važi i za temu partizansko-četničkih odnosa u celini. Doba monopola na tumačenje istorije je, nadam se, prošlo, a zaobilaženje činjenica, iznošenje proizvoljnosti i potpaljivanje javnog mnjenja nisu korak u dobrom pravcu.
Autor radi na Institutu za političke studije iz Beograda
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
