Uspon robota

A onda je strah od mašina ustuknuo. Ubrzo su stvoreni novi poslovi – bolje plaćeni, u boljim radnim okolnostima i za više ljudi. Ali to ne znači da je strah na početku bio neosnovan. Naprotiv, on je opravdan na duže staze: pre ili kasnije ostaćemo bez posla. Za neke zemlje ova dugoročna perspektiva može biti neugodno blizu. Dakle, šta da rade ljudi ako mašine mogu sve, ili gotovo sve, umesto njih? Nedavno je automatizacija u proizvodnji proširena čak i na oblasti u kojima je rad bio relativno jeftin. Kineske kompanije su 2011. uložile osam milijardi juana (1,3 milijarde dolara) na industrijske robote. Foxconn, koji proizvodi ajpedove za Apple, nada se da će otvoriti svoj prvi potpuno automatizovani pogon u narednih pet do deset godina.

Sada zamena rada kapitalom ide preko granica proizvodnje. Za one koji strepe od automatizacije kao pretnje niskokvalifikovanom radu spreman odgovor glasi da „neka se obuče za bolje poslove“. Ali tehnološki progres sada jede i bolje poslove. Čitav niz poslova koje sada smatramo kvalifikovanim, bezbednim i humanim može takođe biti žrtvovan tehnološkim promenama. Tekst nedavno objavljen u Fajnenšel tajmsu pokazuje kako u zdravstvu i prosveti, oblastima koje su poznate kao imune na rast produktivnosti, tehnologija već smanjuje tražnju za kvalifikovanom radnom snagom. Prevođenje, analiza podataka, pravna istraživanja i veliki broj poslova može biti jednostavno izbrisan. Pa, za šta će biti obučavana nova generacija radnika?

Optimisti lako procenjuju da će „mnoge nove vrste poslova biti stvorene“. Sada možemo videti nagoveštaje takve budućnosti. Tviter, džinovski socijalni medij, vredi, prema procenama, devet milijardi dolara, a u čitavom svetu upošljava svega 400 ljudi, kao fabrika srednje veličine za proizvodnju tepiha u Kiderminsteru. Takođe je primetno da strukturna nezaposlenost koja se održava i nakon oporavka ekonomija ima trend rasta u poslednjih 25 godina. Čini se da je sve teže obarati nezaposlenost. U stvari, davno je prošlo vreme kada smo u Britaniji mislili da je stopa nezaposlenosti od dva odsto normalna. Smatralo se da je veliki uspeh prethodne vlade to što je nezaposlenost smanjila na pet odsto, na vrhuncu neodrživog buma. A u tome je uspela jedino zahvaljujući subvencionisanju mnoštva nepotrebnih radnih mesta i beskorisnih programa obuka. Nema sumnje da će se neke automatizacije pokazati ispravnim, kao i ranije. Ali teško je ne složiti se sa zaključkom da će „tehnološka nezaposlenost“, kako ju je nazivao Džon Majnard Kejnz, nastaviti da raste, i da će sve više ljudi biti suvišno.

Tokom industrijske revolucije radni časovi uvećani su za 20 odsto pošto su fabrike uklonile dokolicu. Postmašinskim životnim standardom možemo iskupiti grehe Puritanaca koji su nam vekovima držali noseve na tocilima.

Danas u siromašnim zemljama ima puno podele poslova. To prihvaćeno sredstvo cirkulisanja ograničenog broja radnih mesta ekonomisti zovu prerušena nezaposlenost. Ako je cilj pobeći od bede, prerušena nezaposlenost je loš izbor. Ako mašine mogu eliminisati nepotreban ljudski rad za polovinu, zašto da polovina radne snage postanu dokoličari umesto da zaposlimo isti broj ljudi za duplo manje radnih sati? Zašto zbog automatizacije ne bismo radnu nedelju od 40 sati smanjili na 30, pa na 20, pa na 10 sati? To bi bilo moguće kad bi plodovi automatizacije bili fer distribuirani, umesto što, uglavnom idu bogatima i moćnima. Umesto da, kao ludisti, negiramo uspon mašina, treba da se spremimo za budućnost sa više slobodnog vremena. Ali da bismo to uradili, treba nam revolucija društvenog mišljenja.

*Autor je član britanskog Doma lordova i profesor emeritus političke ekonomije na Varvik univerzitetu